Hajde da menjamo planetu
Jao, jao, ljudi dragi, krajnje je vreme da menjamo svet. Da menjamo sve. Lose mi je od losih vesti, crnih misli i crne hronike, ljudske gluposti i bezobrazluka. I niko ne cini nista. Svi su ususkani u svojim toplim domovima, zavezanih ociju, zapusenih usiju i svezanih jezika. Praznih novcanika, nekada i stomaka, crno kazete, ne moze gore, o cemu ti to luda zeno pises? Neces valjda da dizes bune, da menjas svet?
Ne, ne zelim ja da menjam svet iz korena, nego da svom detetu stvorim prostor za lepo i srecno detinjstvo, gde ce se i igrati i uciti i smejati i moci i znati. Nije ni moje detinjstvo fenomenalno bilo, ali imali smo ono nesto sto klinci danas nemaju. Znali smo sta je red. Ucili su nas vaspitanju. Da mislimo svojom glavom. Da sanjamo. Da verujemo. Da igramo zmurke dok se ulicna svetla ne upale. Da svi istrcimo ispred zgrade kada padne prvi sneg. I da se grudvamo dugo, dugo.
Pao je sneg. Vreme prelepo. Jeste malo hladnije, ali belina te mami da izadjes napolje. I uzivas. Izvodimo klinca napolje. Krecemo ka igralistu. Nigde nikog. Dece nema. Poneki covek prodje, dok nosi vruc hleb iz pekare. Zovemo drugare. Hajde napolje, divno je! Da se grudvamo i pravimo Sneska. A, ne, ne mozemo, sada ce repriza Zvezdica, sinoc nismo gledali. A i hladno je, ne moze nasa beba napolje. Mislim u sebi, vasa beba ce sad cetiri godine, bolje ce joj biti napolju nego da gleda glupi teve, ali sta ja znam, nisam ja najpametnija, bolje da gledam svoja posla.
Dan posle Bozica je. Odlazim do prodavnice, cekam u redu iza dva klinca, nemaju vise od deset. Pravila mi keva pogacu.- kaze prvi. I jesi izvukao dinar? - pita drugi. Da imas kinte cele godine, dodaje jos, mozda dobijemo na kladionici. Ma, nisam, smuseno ce onaj prvi. Izvukao sam neki dron (misli na dren), stavljala je neke gluposti unutra, novac je cale izvukao. Stizu na red, odlaze, a ja htedoh za njima, samo da im kazem: Dren, dren! Ne dron, nego dren! Zar vas nisu ucili sta je to?
Dolaze nam gosti. Stan je sredjen, koliko to moze biti uz malo dete. Nesto klope pripremljeno. I dok se tako setam, od kuhinje do dnevne sobe, i donosim kafe, sokice i ostalo, cujem recenicu koja me pogadja posred glave. Auuu, znaci, uvek sam se pitao koje to budale kupuju knjige, hahaha, a vidim vi ste to! Vidi, zeno, sta je knjiga! Dobro, bar cete imati za potpalu ako grejanje nestane. Hahaha, smeju se oboje, grok, grok, grok! Stvarno ne znam ko to jos cita, pa imate toliko serija, filmova i emisija na televiziji. Ja ni u skolu kada sam isao nisam citao. Hahaha, grok, grok, grok. Slusam, ne verujem. Moj muz cuti, a sta i da kaze? Vredi li ista da kaze? Da spomene kako mu je zena i clan biblioteke? Da li bi znali sta je to? Ili bi mislili da se radi o kakvoj sekti? I mislim se, otkud ovi ljudi u nasoj kuci sada? Sa kime se ja to druzim i na koga trosim vreme?
Mrkli mrak je. Prosla je ponoc. Komsije sa petog nesto slave. Ide malo Cece, malo Jece, pa Seke i Dare. Opa, evo i Saban se cuje. I nije to nista strasno vesele se ljudi. Ako i treba. Nije bitno kako, nije bitno nista, dok je osmeh na licu i casica u ruci. Kad odjednom, krecu rafali. Ili nesto slicno. I petarde, i vatromet, i pucnji iz kakve puske ili pistolja. 'Ajde, sine, raspali! - cujem komsiju. Sin inace jos ide u osnovnu. Neki peti, sesti razred. Sutradan mi se njegova majka hvali kako ga cale uci da puca. Kao poklon za Novaka. Kuku, sta ce sledece Nove godine da mu poklone? Tenk? Podmornicu? Cutim, kiselo se smesim, i kazem muzu, hajde molim te da se negde preselimo? Kuda bi, rekla si da je nas kraj super? - pita. Bilo gde, u Australiju, na Mars, samo sto dalje odavde, tiho kazem. A znam da to nije resenje.
Resenje je u meni, u tebi, u nama, u vama. U nasoj deci. Setimo se pravih vrednosti. Istinskih radosti. Otvorimo prozor i okupajmo se u svezem vazduhu. Pricajmo, citajmo, igrajmo se. Dajmo prave primere nasoj deci. Pomislimo na to sta ce oni raditi i kakvi ce biti ako nas posmatraju kako iz dana u dan sedimo ispred teve-a, smaramo se zbog losih vesti, nerviramo se zbog krize, bez vremena da se igramo sa njima, bez osmeha i nade.
Po cenu svega, ja cu kada padne sneg, sa svojim detetom trcati na sneg da pravimo Sneska i andjelcice. Pa makar me gledali kao da sam skrenula sa uma. Pravicu pogacu za Bozic i objasnjavati detetu sta slavimo i kako slavimo. Prenecu mu svoja verovanja. I necu traziti od njega da veruje, ako nekada odluci tako. Citacu knjige. Svoje, tudje. Makar se smrzavala bez grejanja, ako ikada nastupi ledeno doba, knjige ne bih spalila. Jer u njima je sva mudrost ovog sveta. A sto se poklona tice, trudicu se da budem malo kreativnija nego moje komsije. Ma kakvi pistolji, pucanje, i nasilje. Dajte malo podrske, ljubavi, ideja, zaboravljenih igara i zvonkog osmeha dece. Dajte malo razuma! Sto pre!
I hajde da menjamo svet. Na bolje! Pocnimo svako od svoga, srescemo se negde. A ako je sve ovo nemoguce, ja bih da menjam planetu. Sto rece Balasevic: Sutra dajem oglas. Ole, lole!