I gola ako hocu!

Koliko god nam je prijalo sto smo sami sa nasom bebom, toliko nam je vise bilo muka od podgrejanih kiflica i smrznutih jela. Objasniti mami zasto ne zelim da odmah posle porodjaja ona ostane kod nas, bilo je bezuspesno, isto kao i svaka moja dijeta u prethodnom zivotu. Pardon, u zivotu pre bebe. Ne znam da li se naljutila, ali da joj je bilo krivo, to je sigurno. Ali, verujem da je zato bila najsrecnija kada smo je nakon desetak dana pozvali da dodje. Tih prvih dana navikla sam da po ceo dan budem u pidzami. Nekada u bade-mantilu. Nekada u spavacici. Umila bih se ujutru, i oprala zube. Istusirala. Za tri minuta. Jela bih sta dograbim dok nosam bebu, a spavala bih kada god beba spava. Muz je lebdeo nad nama, i trcao u raznorazne kupovine, te u apoteku, pa u market, stao covek nije. I onda nam je dosla moja mama. Mi zene, narocito kada postanemo i same majke, trebale bismo skinuti kapu nasim mamama. Ali, da li zbog jaza izmedju generacija, ili iz razloga sto je to jednostavno tako, to se nikada ne desi. Nego vicemo, svadjamo se, i ne razumemo. Pocevsi od pitanja zasto beba place kada place, kao da sam ja krivac tome, pa zasto mu ne dajem vode da pije, a pritom je zima, beba sisa, a kada sisa do sestog meseca mu, po savetu lekara, voda nije potrebna, osim ako nisu velike vrucine, do toga zasto sam u pidzami i zasto se ne sredim?

Dok ovo pisem, secam se jedne moje stare komsinice, baka Ljubice, sada vec ima osamdeset i nesto, inace profesorke francuskog u penziji. Pricala nam je jednom, da je ona nakon rodjenja sina, po ceo dan bila polugola, i tako setala po stanu. Naravno, muz je bio na poslu, a majka i svekrva sa kojom su ziveli u kuhinji. Kako su to ipak bile neke druge godine, nego ove sad, a njen komsiluk voajerski nastrojen, jedna komsinica je pozvala policiju da prijavi nemoral i bludnicenje. Baka Ljubica, tada naravno devojka, otvorila je vrata kada je zacula zvono na vratima, prekrivsi se pritom stolnjakom koji joj se nasao pri ruci. Slusa ona policajce, kako objasnjavaju da je komsinica prijavila da se neko go seta po stanu, a onda im, sva onako uvijena u beli stolnjak sa zlatnim vezom, rece, pazite to su sigurno ili moja majka ili moja svekrva, baju nesto za bebu da sto pre poraste, znate ja sam skoro iz porodilista, a beba je mirna i tiha, pa se sigurno za nju brinu.  Nisu one stalno gole, mozda samo minut, dva. Inace, profesor sam francuskog, pa ako imate decu i treba im neka pomoc, na raspolaganju sam. Besplatno. Cela prica se zavrsila tako sto je Ljubica dobila komplimente za izgled, i jos jednog djaka, komsinica koja je prijavila slucaj, dobila je opomenu da ne izmislja bez potrebe, a majka se toliko naljutila, da je uz vrisku i tresku vratima otisla svojoj kuci, te se tek nakon mesec dana javila. Baka Ljubica kaze da joj je majka ceo zivot prigovarala sto je nekome eto njeno dete reklo da ona baje. Kao da je ona neka vestica. Budi Bog s nama. Sto se tice moja mame, ona je uspesno uspevala da dribla izmedju obaveza u kuhinji, i mazenja i nunanja bebe. Ja sam bila tu da bebu nahranim, mazim i odmaram. Muz je bio srecan sto napokon jede kuvanu hranu. I sto ne mora da pegla pelene. Mama je bila srecna sto je uz unuka. A ja? Ja sam na trenutke bila srecna, na trenutke tuzna, depresivna, nekada besna, a nekada razigrana i raspevana. Ipak, trudila sam se da sve svoje emocije zadrzim za sebe. Ali, jedno se znalo. Moja kuca, moja pravila. Ovde i gola mogu da hodam ako hocu. I niko ne sme nista da mi kaze. Osim mozda komsija iz zgrade preko puta. Pod uslovom da imaju dvogled. I da su voajeri. Toliko.