Svuda podji, kuci dodji!

Lepo su mi govorili. Svi su mi govorili. A ja ih nisam slusala. Ostavi dete ponekad samo sa muzem. Prvo na pola sata, pa na sat, pa tako sve duze i duze. Izadji u setnju, na pice, na masazu. Ne, ne, i ne. Meni to ne treba. Setam svaki dan sa bebom, zasto bih setala sada sa nekim drugim. Pice, ne hvala, preskocicu. Masazu... Uf, prijala bi, ali sta ce beba bez mene? Sta? I vreme je tako prolazilo. Beba je rasla. Svaki dan, po ceo dan, beba i ja. Beba i ja u setnji, beba i ja u prodavnici, beba i ja se igramo, beba i ja spavamo. Izlazila sam sama samo u najgoroj nuzdi, kada moram do lekara. I tada bih trcala kuci. Brze od Bolta. Brze od munje. Beba je napunila tri meseca, i planirali smo prvo putovanje. Kod prijatelja na svadbu. Muz, beba i ja. Medjutim, ta kombinacija je otpala. Sve se svelo na mene. Zamislite majku koja svoju bebu samo sto ne vodi u kupatilo kada ide, a koja sada planira da ne bude tu ceo dan, jer mora putovati. Bas volim da idem iz krajnosti u krajnost. Spremam hranu bebi ( majke koje doje decu znaju sta to znaci). Ako beba ne bude htela da pije to mleko, imamo i adaptirano. Valjda ce hteti da pije iz flasice. Flasica nam je nocna mora. U minut do dvanaest kupujem sta cu obuci. Trazim frizera. Nigde slobodnog mesta. Sve bih to obavila ali plan je bio da podjemo na put ranije, prenocimo, pa da se tamo negde isfeniram. Imala sam spremnu i haljinu. A ovako, posto cu autobusom, moram smisliti nesto novo za obuci. I to kupiti. I moliti Boga da sve prodje u redu. Da beba bude mirna kod kuce, sa tatom i bakom. Da me ne bole grudi. Da brzo stignem, lepo se provedem i jos brze se vratim. Odlazim dok bebac spava. Ljubim ga kao da ga necu videti tri dana. Samo sto ne zaplacem, znam, mislite preuvelicavam, ali tako je. Govorim sebi: Seti se maskare, seti se maskare, ako sad zaplaces, gotovo je! Autobus krece na vreme. Odusevljena sam. Put bi trebalo da traje oko tri sata. Nismo ni napustili grad, autobus staje u blizini nekog servisa, zbog kvara. Pauza - deset minuta! - vice vozac. Brojim sekunde. Brojim minute. Vec je dvadeset minuta proslo. Ne verujem sta se desava. Zovem muza, kukam. Pitam sta radi bebac. Ustao je, jede lepo. Dobro, bar se zato necu nervirati. Nakon 45 minuta krecemo dalje. Vreme je prelepo, pokusavam da se opustim gledajuci kroz prozor. Onda uhvatim sebe kako gledam fotke na telefonu. Evo ga bebac, smeje se. Evo ga bebac, spava. Evo ovde ga presvlacimo. Kazem sebi: Ne preteruj vise. I uzimam da citam novine. Konacno stizem na odrediste. Ponela sam majicu da se presvucem, medjutim na autobuskoj nemaju toalet. Nema veze, kasnije cu. Ne znam da li sam rascupana, kakva mi je sminka, kako izgledam. Nadam se da je sve na svome mestu. Znam samo da sam dosla do crkve, i vidim moje prijatelje kako sijaju. Secam se svog vencanja. Kao da je bilo pre sto godina. Sve protice u ljubavi i veselju. I sve protice brzo. Nekoliko poziva kuci, nekoliko pesama u restoranu, par fotografija, jedna rakija, cisto da nazdravimo (uh, ala prija nakon toliko vremena), i vreme je proletelo. Zurim na poslednji autobus do susednog grada, a odatle kuci. U medjuvremenu sam se presvukla. Popravila sminku. Shvatila da me grudi neizdrzivo bole. Shvatila da mi moje dete neopisivo nedostaje i da samo o njemu pricam (citaj - smaram ljude). I shvatila da mi je uprkos svemu, drago sto sam bila deo slavlja dragih ljudi. Pri povratku, cupkam nogom od nervoze. Putnik do mene, ili misli da kriziram ili da ga namerno udaram. Prelazi na drugo sediste. Sto je super. Skupljam se da uhvatim malo snage, pre povratka kuci. Iz stana sam izasla u devet ujutru. Sada je deset uvece, i za nekih pola sata sam kod kuce. Volela bih da sam imala crvene cipelice kao Doroti.

Pa samo tri puta da lupim njima. I kod kuce sam. Zovem muza, beba spava. Uspavali su je. Jeste da im je duze trebalo, ali uspeli su. Konacno, stizem u stan. Beba se budi u tom trenutku, osetio me je mali prevarant. Trazi da ga podojim. Uf, koje olaksanje. Pricam muzu kako sam se provela, od pocetka do kraja. Trazim da mi prica svaki detalj o njihovom provedenom danu. Donosi mi svesku gde smo belezili bebine aktivnosti od rodjenja. Kada spava, kada jede, sta jede i koliko. Vidim da su je hranili jedno deset puta. Da li ste vi poludeli? - vicem. Onda vidim da moje zlato nije previse toga pojelo. Muz mi kaze: Eto, vidis, mozemo bez tebe. A, ne, ja njega vise ne ostavljam! - govorim muzu. Nece majka vise nigde, ljubavi. - govorim bebi. Ipak, meni je sa njim najlepse. A ako budem morala na duze negde, ide i on sa mnom u paketu. Bar dok ne napuni 18. Ili 25. Ili... Ne preteruj, majko, ne preteruj. I kao sto rece Doroti, ili Jovanca, nema mesta na svetu kao sto je dom. Pardon, svuda podji, kuci dodji.