Mrzim kolica!

Jedina stvar koju nismo kupili cak ni mesec dana posle rodjenja deteta, bila su kolica. Mesecima smo gledali ista, i razmisljali sta bismo to mogli uzeti. Razmisljali smo i o ceni, i o kvalitetu, o boji da ne govorimo. I nekako nam je u tom razmisljanju proslo toliko vremena, da smo na kraju bili jos vise sludjeni, nego na pocetku. Taman bismo se odlucili za jedna, a onda bismo culi da bas takva ima neki nas poznanik, i da su se jako lose pokazala. Sta god to znacilo. Onda bismo izabrali druga, i opet culi, da ni ona nisu bas nesto. Znali smo samo jedno, davati sto hiljada na kolica, makar se vozila i sama, ne zelimo. Taj novac bolje da ulozimo u neke druge stvari, igracke, knjige… Ali, dogovorili smo se i da ne stedimo. Ne zelimo jeftina kolica na ustrb kvaliteta. Kako se blizilo lepo vreme, poterala sam dragog da sto brze resimo ovaj problem. Dosli smo do tri modela kolica koja su nam se najvise svidjala, bila dovoljno mala da bi mogla da stanu u nas posleratni lift, i imala su sve funkcije koje smo od kolica trazili. Da beba moze biti okrenuta ka nama dok je vozimo, da se lako sklapaju, da nisu preteska. Kako bih vam opisala celu situaciju, kolicima cu dodeliti imena. Imali smo: 1. najskuplja, 2. najjeftinija i 3. zlatnu sredinu. Mozda nazivi nisu bas najadekvatniji, s obzirom na to da je razlika izmedju svakih bila po par hiljada, ne previse, ali ipak dovoljno. E, sada, dragi moji, pretpostavljate da sam ja bila za ova prva. Ne zato sto su najskuplja, nego zato sto su savrseno odgovarala mojim zamislima o setnji sa bebom, nezna, elegantna, a opet dovoljno prakticna i prilagodjena jednom decaku. Moj muz, je bio za… Hocete da pogadjate? Za ova najjeftinija. I to iz razloga sto su imala sve sto i ova moja, a bila su povoljnija. Prosto ko pasulj, za njega. Nikakva nauka. Umesto da se kao svaki normalni ljudi koji se nadju u sukobu misljenja, odlucimo za zlatnu sredinu, mi smo terali inat jedno drugom. Ja sam njemu govorila da ce on biti kriv ako bebi bude neudobno i ako se kolica uniste posle tri meseca, u slucaju da izaberemo njegovu varijantu. On je meni govorio, da bismo za tu razliku u novcu, mogli da kupimo jos gomilu potrebnih stvari, sto jeste bila istina, i da ako imam viska novca, slobodno mogu ja da dodam iz svog dzepa. Naravno, da to nije iz kucnog budzeta, ili od bebinog novca. Na kraju sam popustila. Kardinalna greska. Nemojte nikada popustati, ako mislite da ste u pravu. Nekada je mozda bolje cak i glavom kroz zid, nego popustiti. Narocito, ako cete 90% vremena, vi biti ti koji ce gurati ta kolica. Na kraju, muz kupuje kolica koja je hteo, a na koja sam ja pristala. Donosi ih kuci. Otpakuje kutiju. Dok ih gledam samo sto ne zaplacem. Ne zelim ta kolica. Mrzim ih. I beba ce da ih mrzi, i bice joj neudobno. I ruzno. Iskreno, kolica i nisu toliko ruzna, drugim ljudima su prelepa, ali ona moja su bila lepsa. Toliko nerviram muza, da je on u fazonu, hoces da idem da ih vratim. Necu, ali necu ni da ih vozim. Tacka. Prolaze dani, napolju pljusti kisa. Uzmem ponekad bebu i vozam je u kolicima po stanu. Da li ti se svidjaju? – pitam. Kao da beba moze da mi odgovori. Kada pocne da place, zakljucujem da su joj kolica odvratna. I da ne zeli da bude u njima. Onda je nosam po stanu. Prvi izlazak napolje, protice tako sto beba pristaje da citavih deset minuta bude u lezecem polozaju. Onda je nosamo, malo muz, malo ja. Sta sam ti rekla? – kazem mu. O, Boze, kao neka kokoska sam. U kraju gde zivim, postajem poznata kao majka koja stalno nosi svoju bebu. Nece u kolica, pricam im. Nekada izadjemo bez njih, nekada krenemo u kolicima, pa se kuci vratimo tako sto u isto vreme i nosim bebu i guram kolica. Dugo verujem da sam u pravu, da su kolica bezveze, i da bebac zato nece u njih. Druge majke guraju decu, koja ili spavaju ili cute. Ja nisam te srece. Medjutim, kada bebac pocne da sedi, to je vec druga prica. Tesko onome ko ga iz kolica izvadi. To je izvirivanje na sve strane, mahanje prolaznicima, opsta sreca, i opsta radost. Samo, ja sada imam drugi problem. Ok, beba voli kolica, izgleda, ne bas previse, ali joj ne smetaju, i nemam vise sta da prigovaram muzu, ali mene muce one mame, koje prodju pored nas u nekakvim space kolicima, podignutog nosa, kao da smo mi ne znam kakvi, a oni eto fenomenalni, ultra moderni, i posebni. Ustvari, ne muce me, nego me vise nerviraju. Ponekad mi ih bude i zao. Ne zato sto imaju takva kolica, svako kupuje ono sto zeli i moze da priusti. Nego iz razloga sto dok hodaju tako podignutog nosa, one ni svoje dete ne primecuju. A od te radosti za gledanje nema nista lepse.