Ti da me poradjas, ti!

Ulazim u taxi, nasmejana od uha do uha. Muz ide iza mene i nosi moje kese. Do porodilista, kazem taksisti. O, nije li valjda vreme za porodjaj?- pita me on. Nadam se da jeste, tacnije, ne znam da li je ili nije...- odgovaram mu. Juce mi je bio termin. Osecala sam blage bolove, ali nisam bila sigurna da li je to to. Zato sam ceo dan sredjivala stan. Kuhinju, kupatilo. U knjizi "Sta da ocekujte dok cekate bebu" pise da trudnice pred porodjaj to rade. Pripremaju gnezdo. Ma, necete se vi danas poroditi, govori mi on, vi se smejete, a ja sam vozio moju cerku u bolnicu pred porodjaj, vristala je kao luda. Stvarno, ne znam, odgovaram mu, ali ako se porodim ovde u taxiju, moracete mi pomoci. Tisina. Pogledam ga, a on kao krpa beo. Salila sam se, kazem mu. Uf, sva sreca, odgovara. Nastavljamo dalje, dok se muz i ja smeskamo, a taksista cuti. Mozda ce me vratiti, mozda to sto ja osecam nije to. Uce vas na vezbama da brojite kontrakcije, citate to u knjigama, doktori vam na to skrecu paznju. Ali, otkud ja sad da znam da li su ove moje kontrakcije dovoljno jake? Redovne jesu, ali da li je to to, nemam pojma. Zato se i smejem, jer pomisljam, ako me vrate, znaci treba jos jace da boli. Aaaaaa... Dolazimo do prijemnog odeljenja, ulazim, doktorka me pregleda. Muz ceka ispred. I on je ubedjen da cemo se vratiti kuci. Doktorka me pita sto sam dosla. Da se porodim, kazem. Smeje se. Pita me, osim toga, da li postoji jos neki razlog, bolovi, ili nesto drugo. Sve joj objasnjavam. Kaze mi, dugo nisam srela pribraniju trudnicu, a vreme vam je da se poradjate. Izlazim iz ordinacije, obucena u bolnicku spavacicu i papuce. U rukama drzim svoju jaknu, cizme i ostale stvari. Nosi ovo kuci, ne treba mi, ostajem, govorim mu smeseci se. On zuri u mene. Da li je to pobeleo, ili je ovo svetlo lose? Ostajes? - pita. Ostajem, to je to. U hladnom hodniku cekam sestru da me odvede gore na sprat, u porodiliste.

Pribrana sam, sto je super, ali i zacudjena sto ovako reagujem. Sestra izlazi, kaze dajte te kese, i za mnom. Izvinite, ovo je sve vase? Pita i ne moze da veruje. Kese visine deteta od sedam godina, a sirine previse gojaznog coveka, smese se sa stolica. Ne lupaj, ne smese se... Svi mi se nesto smese danas, kao da sam na nekim lekicima. Moje, moje... odgovaram, malo sam preterala. Da znate da jeste, govori mi i poziva lift. Masem svom dragom. Iju, hocu li se to rasplakati? Ulazim u porodiliste, i razmisljam o svemu, o bebi, o muzu, o porodjaju, o tome da li sam dobro jela, da li sam iskljucila ton na mobilnom... Razmisljam kako bi bilo da mi usred porodjaja zazvoni telefon uz taktove Amy Winehouse. I opet se smesim. Kada na mene, svom silinom i tezinom nalece druga trudnica, unezverenog pogleda i vristavog glasa, koja mi skoro pretecim glasom govori: Toalet papir, toalet papir mi daj. Ja sam moj zaboravila! Hvatam je za ruku, kazem joj smiri se, dajem joj papir u ruke, i pitam da li joj jos nesto treba. Ti da me poradjas, ti! - kaze. Sve su mi rekli sta treba da ponesem, a ja sam najbitnije zaboravila, zali se. Mislis na papir? - pitam je. Ne, mislim na osmeh. I zdrav razum.