I remember

Secam se kao da juce bese...krece sa pricom nasa komsinica. Skoro je proslavila 90-ti rodjendan. Sve hocu da joj kazem, ma gde se secate, imate godina skoro kao dinosaurs, ja ne znam sta sam juce jela, ali cutim. Iz postovanja. I iz straha da sam ja vec ista takva. Vec razmisljam u sebi. I ne slusam komsinicu vise. Secam se prvog dana mog vrtica. Secam se kako smo sedeli u osnovnoj skoli. Ko je sa kim sedeo u srednjoj. Secam se svakog teksta napisanog za ispit na fakultetu. A bilo ih je mnogo. Verujte. Secam se svega, nebitnog i bitnog. Nekako sam vremenom naucila da pamtim samo lepe stvari. I zanimljive. Tuga i bol, nisu za pamcenje. Nego da se preguraju, i da se ide dalje. Kada nam se bebac prvi put osmehnuo, sijali smo od srece. I ponosa. Isto je bilo kada se prvi put okrenuo. Pa kada je odlucio da vise nece da spava na strani, nego se okrenuo na stomak. Cele noci nisam oka sklopila, jer sam mislila da ce se ugusiti. Svake noci koju je beba prespavala u krevetcu, ustajala bih da proverim da li dise. Ili bih isto pitala muza. Dise li? Dise li? A jel' dise? Vec sam mu dosadila. U kolicima je, kako je rastao, bebac lezao mnogo mirnije i duze. Tada smo mu vec podigli naslon blago, pa je verovatno to bio razlog da uziva oko pola sata (ne vise) umesto kao ranije po deset minuta. Tesila sam se da cemo jednog dana doci u fazu, kada cemo moci pregurati u kolicima i sat vremena. Dobro dete, cujem komsinicu opet, mislim nije ona ni prekidala, nego ja nisam slusala, jeste li ustalili navike, kada jede, kada spava, kada setate? Setamo dva puta dnevno, bebac jede kada god mu se jede, ali uglavnom pre spavanja, oko sedam, osam puta dnevno, a spava sve manje i manje preko dana - odgovaram joj. Juce je prepodne spavao samo dvadesetak minuta. Nedovoljno za jednu mamu da se istusira, doruckuje, sredi malo po kuci i procita novine. A kako spava preko noci? - pita. Razmisljam sta da joj kazem. Zivi zid do nas. Znaci sve cuje. I koliko puta se nocu budi, i kako ja oteram sve svece do vraga, a onda nastavimo da spavamo. Pa budi se... cujete i Vi verovatno... Ali samo da jede, i nastavi da spava. Sta mu dajes za veceru? - pita. Pa jos uvek bebac sisa, tek cemo od sestog meseca da mu uvedemo hranu. Ijao, ijao, pa sada sam ti pricala za moju decu, i unuke, i praunuke, da li me ti slusas uopste? - krece sa monologom komsinica. Od treceg meseca sam krenula da dajem povrce, sargarepu, tikvu, krompir, pa rizu, supice. Kravlje mleko, vodu, sokice cedjene. Meso isto odmah. Sta da se ceka, samo dete moze da ti bude gladno. Sa godinu dana, trebala si da vidis mog Petra kako jede pecenje i sarmu. Znate, mi slusamo savete lekara, kazem. Sada se postepeno sve uvodi, voda se isto ne daje do sestog meseca, jedino ako je bas vruce, a krece se sa rizom, kukuruzom, sargarepom, ali svaka namirnica po par dana. I kravlje mleko se ne pije do godinu dana. Gleda me komsinica, kao da ne veruje svojim usima sta pricam. Budi Bog s nama. Krecem da crvenim. Komsinici nailazi prijateljica, pozdravljaju se, i ona ce, ni pet ni sest, nego, evo ovo moje dete, pokazujuci prstom na mene, ne hrani bebu, zamisli uopste. Ne da joj nista da jede, secas li se ti kako si ti tvoje hranila? Sve zivo su nam jeli, i bili zdravi i debeli. Pa sta jede beba? - pita ova novopridoslica. Sisa, zamisli, molim te, beba cetiri meseca, pa jos sisa! - govori joj komsinica.

I onda se njih dve cude i cude. Zapricale su se dovoljno da iako o meni pricaju, uopste me ne gledaju. Koristim trenutak i bezim u zgradu. Posramljena. Ali opet i dalje odlucna. Jer sigurna sam u svoju odluku da cu dojiti bebu, ako budem mogla i do druge godine. Sigurna sam kada cu krenuti sa uvodjenjem namirnica. Ali mrzim, stvarno mrzim, kada me ovako spopadnu svi, kao da ja sad moje dete drzim zatocenog negde, i branim mu i vodu i mleko i hranu. Dovoljno mi je sto se svaki telefonski razgovor sa mojima kod kuce zavrsava recenicom: Daj detetu vode, vruce je! Probala sam, nece. Nece iz flasice, iz kasicice nece, sta ja treba da radim? Uzimam gutljaj vode, ni meni se nesto ne pije, i molim se da ce skoro, vrlo skoro doci taj dan, kada cu reci: Secam se kako sam istrajala u svojoj nameri i savetima lekara, zarad mog deteta. I kako nisam zurila sa cvrstom hranom. I kako se vremena menjaju. Ni danas nije isto kao juce, a kamoli kao pre trideset godina. I ne treba da bude. Ali vazno je da se secam.