Ljubav na prvi zalogaj

Nece! Sta da radimo? Nece! - vicem muzu, izbezumljena. Pa dobro, sacekaj, probacemo opet sutra. - umiruje me on. Ovo nam je prva kasica. Od rize. Bebac zatvara usta i place. Nema veze, probacemo sutra. Sutra ista situacija. Gubim strpljenje. U prevodu, gubim razum. Ma, ima da jede, necu valjda da ga dojim sto godina! - vristim. Ne na bebu, on vec spava, vec tako, sama na sebe, sama za sebe, sama u kuci. Uzimamo druge zitarice, riza i kukuruz. Napravila sam pola porcije. Beba je pojela... skoro sve! Ne verujem ocima. Narednih par dana, oko sedam poslepodne, kljukam bebu ovom kasicom koju voli, kao da je curka. Pred Bozic. Jede kao pomahnitao. Cokce usnicama kao da trazi jos. Toliko sam srecna, da idem po kuci i pevam. Posle par dana prelazimo na sargarepu. Ja mrzim sargarepu. Toliko da sam alergicna na nju. Ili sam prvo bila alergicna pa sam je zamrzela? Ne secam se. Kuvam sargarepu, stavljam je u blender. Bebac puci usta. Opet bezuspesno. Plac. Dreka. Brzo pravim kasu koju voli. Prelazimo na krompir sutradan. Malo hoce, malo nece. Pa onda bundeva. Pa tikvice. Malo jede, malo ne. Trazi da sisa posle. Znaci nije se bas najeo. Opet se nerviram. Ali kao i sve kod beba, ova faza traje kratko. Odjednom shvatam da bebac hoce da jede sargarepu. Sa jabukom. I kruske. I banane. I sve ono prethodno navedeno povrce. Uvodimo oko sedmog meseca i meso. Piletinu, curetinu... Jede bebac sve. Curke obozava. A najvise voli kada se mi glupiramo ispred njega. Dok mu nismo kupili stolicu za hranjenje, imali smo ritual za hranjenje. Bebac je hteo da jede samo ako ga drzimo na terasi, i otvarao je usta samo kada bi neki auto prosao ispred zgrade. Secam se tako, ja ga hranim, muz drzi, ja imitiram curku ( ko nije znao, curka kaze puc-puruc), kad ce muz odjednom: Gotovi smo kada dodje jesen. Vec nas zamisljam kako se mrznemo ovde na terasi. Smejem se, a onda shvatim, o Gospode, sta radimo, navicicemo ga da jede ovako, stvarno, gotovi smo kada zahladni. Brzo kupujemo stolicu. Bebac je jos od petog krenuo da se namesta da sedi, a od sestog i da sedi, tako da u stolici uziva kao beg. Na svaka tri dana, uvodim mu novu namirnicu. Sve prihvata lepo. Jedino sada nece cveklu.

Odlucila sam da mu pripremam obroke umesto da ih kupujem. Jeftinije je, a zdravije. I tako kuvam ja cveklu, sat i nesto vremena, cela kuca smrdi, a bebac ni da lizne. A jos povrh svega, naucila ga tetka da pljucka hranu, pa me isprska skroz. Sada sam i ja sva od cvekle. Kada sam krenula da kuvam hranu, shvatila sam koliko ustvari o hrani ne znam. Na primer, kako izgleda celer. Koja je razlika izmedju zeleni i paskanata. Odem tako u prodavnicu, ili na pijac, pa gledam li gledam sta pise ispod kog povrca. Izvinite, moze li ovaj celer? - pitam prodavacicu na tezgi. Moze, duso, samo to je keleraba. Evo ga celer ovde. Da, da, govorim joj, i kelerabu cu, hvala. Pravim bebcu supice, kase, vocne dezerte. Samo zdravo. Nece on meni jesti cokolade i ostale gluposti. Iako hoce sve da rucka, primecujem da iz dana u dan, bebac sve vise i vise trazi da ga animiramo. Zato mu pevam. Glupiram se. Imitiram zivotinje. Dolazimo do trenutka kada to vise nije dovoljno. Dajem mu hranu u ruke da ga smirim. Uzima, pokusava da gricka. Jos nemamo zubice, tek rastu. Nije mu to dovoljna zanimacija. U trenucima kada nece zalogaj da uzme, ne znam sta da radim. Mozda nije gladan. Mozda umire od gladi ali trazi nesto/nekog da ga zabavlja, a ja sam mu vec dosadna. Mozda mu se ne svidja pripremljeno jelo. Odlucujem se za najgoru mogucu varijantu. Za stolicu ispred televizora. Ili kompjutera. Za Miki Mausa, Dzeka i pirate iz Nedodjije, i sve ostale Diznijeve junake. Gledamo crtace i jedemo. Bez glupiranja. Bez prekidanja. Gledamo i gutamo. Ali, ja necu da moje dete poraste u onu decu, koja rucaju uz tv, gojazni su i nemaju nikakve navike. Vracam stolicu u kuhinju. Vadim crnu cokoladu. Onu koju sam rekla da nikada necu dati detetu. Pa dobro, moze pola kocke. I pomaze ta cokolada. Bar do neke sledece faze. Ali bitno je da moje zlato jede... I karfiol, i kajsije, i jogurt, i praziluk, i grasak, zumance... I sve tako redom. Bas kako treba.