Zakletva majke

Zovem se mama. Nekad ce me zvati majkom. Nekada kevom. Nekada po imenu. Nekada me nece uopste zvati, nego ce me terati od sebe. Ponekad ce i plac biti dovoljan znak da sam potrebna. Da budem tu. Bicu budna 24 casa dnevno. Cak i kada spavam. Uvek na oprezu. Jedno oko otvoreno Jedno uho naostreno. Cekacu prvi okret. Cekati da pocne da sedi, pa da puzi. Da prohoda. Pruzace mi rucice i trcati debelim nozicama, uz osmeh andjela, a ja cu biti  srecna zbog te slike, ali i zabrinuta, da moja beba ne padne slucajno, i ne povredi se. Mazicu je, ljubicu je, grliti. Kada to dozvoli. Vikacu, besneti, i zeleti da me nema u casovima ludila, umora i stresa. Ali, trudicu se da to ne radim pred bebom. Hranicu je, menjati pelene, ljubiti mala stopala i guzu. Ucicu je svemu i pricati joj stalno. Pokazacu joj drvo. I dodirnucemo drvo. I glumicemo drvo. Pokazacu joj kucu. I dodirnucemo kucu. I lajacemo kao kuca. Pricacu joj bajke. I uciti da zivot nije uvek bajka. Da postoje i Pepeljuge, i Snezane, i patuljci, i zle vestice, zle macehe, da postoji Petar Pan koji trazi svoju senku, da negde sigurno postoje i Ivice i Marice, i tri praseta, i vuk i sedam jarica. Plesacemo dok pevamo, i pevacemo dok plesemo. Osvajacemo stepenik po stepenik, kao da se penjemo na najvisi vrh neke planine. A kada beba poraste, mozemo i planine da osvajamo. Mada ja vise volim more. Bicu bolesna kada i beba bude. Da li stvarno ili od nerviranja i stresa, ne znam. Ali, i bolesna bicu tu za svoje zlato. Jer vazan je on. Njemu je teze nego meni. Kupovacu mu najlepsa odelca. I cipelice. I patikice. Mozda ne uvek one najskuplje, ali uvek one udobne. I najlepse. I gledacu kako raste. Kako mu majcice postaju male. Pa cu te stvari cuvati. Nadam se zauvek. Kupovacu mu igracke. Drvene, edukativne, gumene, plasticne. Koje god pronadjem. Koje god mi se svide. I koje god se bebi svide. Ali, pre svega, kupovacu mu knjige. I dok ga drzim u krilu, ucicu ga   koja je koja zivotinja, kako kaze slon, i prase, i koka. Koje je boje autobus, a kako izgledaju kola. Topicu se od miline uvek kada kaze mama. I bicu ponosna kada bude govorio druge reci. Pa cak iako progovori tek sa tri godine. Vodicu ga i cekati iz vrtica. Osluskivati iza vrata vrtica da li bas on place. Ili je dobar i igra se. Vodicu ga u setnje. Duge. Kratke.

Otkrivacemo zajedno nove ulice i nove predele. Setace tik uz mene. Ili cu ga nositi. Ponekad voziti kolicima. Ponekad mu dati da vozi autic. Kada padne i udari se, necu se plasiti, nego cu glumiti da udaram pod, igracku ili to nesto o sta se sapleo. Juricu ga po kuci i kriti se od njega kada znam da ce me traziti i da ce se tome smejati. Uciti ga da ne dira sporet, masinu, uticnice, ma gomilu tih opasnih stvari. Uciti ga i nadati se da sam u tome uspela. Delicu sa njim hranu. Davati mu da jede, i davati mu samom da jede. Pustiti ga da me hrani. Iako to podrazumeva tone prosute hrane i prolivenih kasica i sokica. Onda, dok beba bude spavala, cisticu sav taj haos. I ponekad psovati, u sebi. Kuvacu mu rucak. Pravicu veceru i dorucak. Uzine. Dok to budem radila, stavljacu ga na pult, da mi bude blize, i da mi pomaze. Mrsticemo se na limun. Smeskati se na cokoladu. Probati svako jelo, i jesti sta budemo hteli. Gledacemo zvezde nocu. I Mesec. Nebo. Oblake. Gledacemo Sunce preko dana. Dok zmirkamo, jer nas isto zaslepljuje. Setacemo po kisi. Po snegu. Pravicemo andjelcice i Sneska Belica. Gazicemo po baricama. Bracemo cvece. I igrati fudbal. Basket. Odbojku i tenis. Vozicemo se autobusom. Vozom. Kolima. Letecemo avionom. I letecemo na krilima maste. Ucicemo jedno od drugog. O zivotu. O ljubavi. O sreci. I sto je najvaznije od svega, svaki navedeni trenutak delicemo sa tatom. Nasim najmilijim. Jer kada smo nas troje zajedno sve je lepse. I lakse, naravno.