Dodji na moj rodjendan

Desava se da covek zbog ruznih stvari koje mu se desavaju, cesto ne vidi one lepe i ne ume dovoljno istim da se raduje. Priznajte, koliko ste puta ostali u svom domu, da se nervirate, prejedate, zovete druge ljude i kukate im, umesto da to vreme utrosite na setnju, recimo. Ili na igranje tenisa sa svojom decom. Odbojke sa svojim prijateljima. Umesto da odete i provozate se biciklom. 

Tako sam i ja, pogodjena zemljotresom zvanim posao, usled te silne trke i frke, zaboravila nesto sto sam pripremala skoro mesec dana. Prvi rodjendan mog junaka. Da mi nije bilo muza da me podseti, kajala bih se do kraja zivota. 

Pripreme za rodjendan trajale su i trajale. Razmisljali smo o prostoru, da li da sve organizujemo u nekom restoranu, kod kuce, u igraonici... Generalno, nasi prijatelji nemaju jos puno dece, tacnije, neki imaju, neki ne, pa nam je nekako igraonica zato bila bezveze. Sedece dvadeset ljudi u igraonici i petoro dece. Dace Bog, pa ce svake godine biti dece sve vise i vise. Ali, nekako nam je ta slika prazne igraonice bila sumorna.

Medjutim, koliko god nam je to smetalo, druge varijante bile su nam jos gore. Na pamet mi nije padalo da proslavljamo rodjendan kod kuce, nisam znala gde udaram, a kamoli jos da sve moram da sredjujem pre i posle rodjendana, i pritom da nam rodjendan prodje u sluzenju rucka, slatkisa, kafe i pica. Da vam ne pricam o nedostatku prostora, gde bismo rizikovali da rodjendan slavimo jedno deset dana, posto u istom danu ne bi svi stali u stan.

Restoran je kao opcija otpao onog trenutka kada smo shvatili da bi nase zivahno dete, verovatno porusilo svaku stolicu, skinulo svaki stolnjak i polupalo svaki tanjir ili casu, koji bi mu se nasli pri ruci. Sedeti u jednom mestu makar dva minuta, je misaona imenica za naseg malog. Ziv bio.

I tako, odlucismo se mi za igraonicu, kada eto problema. Vecina dobrih igaonica nije vise imala slobodnog mesta. Kada zivite u prestonici, i pored ogromnog broja igraonica, nekako se iskristalisu te koje valjaju i koje su dobre, pa je samim tim i guzva prevelika. 

Secam se da smo muz i ja toliko bili prolupali jednog dana, od umora, da smo seli onako bespomocni i skoro u isto vreme rekli jedno drugom: Pa nemoguce je da su sva deca rodjena istog dana kada i on. Ne znam ko je prvi, nakon par minuta rekao, pa to su deca rodjena u jednoj nedelji, ne istog dana. Znam samo da sam se smejala, a onda je taj smeh prerastao u plac, i bilo mi je muka i od igraonice i od svega ostalog. 

Na kraju, pronasli smo prelepu igraonicu, sa terminom da se ubijemo - Tacno u podne, i mogli smo se posvetiti ostalim stvarima. Torti na primer. 

Znate li kako smo birali tortu? Pokazala bih sliku torte bebanu, i gledala njegovu reakciju. Naravno, kada bi ugledao Miki Mausa, cerio se od uha do uha. Kada bi mu pokazala sliku Vini Pu-a, i drugara, bledo bi gledao u monitor racunara. I tako, svaki novi crtani junak, nova reakcija. Pepa prase - jupi. Mali dinosaurus - bez reakcije. Zverko iz Mapeta - juhu. Nodi - plac. Fudbalska lopta - udaranje nogom po podu i uzvici go, go. Mogla bih sada u nedogled. Taman kada sam izabrala nasu tortu, zove moja mama, kaze hoce i ona jednu da naruci. E pa super, sada bebo, idemo ispocetka da gledamo slike, mozda ti se nesto drugo sada svidi. 

Sto se keteringa tice, tu smo bili delom obezbedjeni (baka je cudo, sta da vam kazem), dok smo deo porucivali. Ja imam tu maniju da stalno mislim da kada nesto pravim, ili kupujem, to nece biti dovoljno. Tako je bilo i ovog puta. Hajde da uzmemo jos i ovo, i ovo, i ovo. I tako ostadosmo posle rodjendana sa zalihama hrane za narednih nedelju dana. Nekada me stvarno treba kontrolisati. 

U igraonici su nam obezbedili vatromet, tanjirice, pribor, salvete, svecicu za tortu, pozivnice. Ipak, ja sam sve to uzela, jer sam htela da budemo veseli, sareni, i da sve ima nekog smisla. Verujte, cisto bacanje para, jer sumnjam da je to bilo ko primetio. Uzela sam i kapice, neke maske za decu, koje sam usled totalne neorganizovanosti zaboravila kod kuce. Ipak, setila sam se da kupim cackalice za odrasle (nemojte se krstiti, sta da radim kada volim sve da pripremim), kao i neke bockalice sa srculencima, koje na kraju nismo ni otvorili.

Bebac je dobio novu kosulju za obuci, slicnu tatinoj. Ionako lice, sada su kao preslikani. Mama je dobila novu haljinu. I cizme. I svasta jos nesto. O, pobogu, znam nije moj rodjendan, ali moram i ja da izgledam dobro, zar ne? 

I dok smo se mi tako sredjivali i cekali radostan dan, negde u noci pred dan za slavlje, bas u minut do dvanaest, shvatim - pozivnice nisu podeljene. Eno ih stoje ispisane, ukrasene, na komodi pored televizora. I dok ih uzimam i gledam, mislim u sebi, ziveli mobilni telefoni. Ziveli racunari. Zivele kamere i sva cuda modernog doba. Ziveli, ziveli i srecni nam bili.