Mali korak za covecanstvo a veliki za coveka i obrnuto

Cekamo da se beba rodi. Pa je gledamo dok spava. Cekamo da napravi prvi okret. Na jednu stranu. Pa na drugu. Da se okrene na stomak. I spava tako. Dok smo mi budni cele noci, jer se plasimo da ce se ugusiti. Cekamo da podigne glavu i rucice. Da pocne da sedi. Pa da puzi. Da stane na svoje malene noge, i gleda nas iz krevetca, kao da nam govori: Hajde, ustajte, vidite ja sam vec na nogama, dosta spavanja. Strepimo dok se drhtavim rucicama pridrzava za namestaj i pokusava da hoda. Polako, nespretno. Dolazimo u iskusenje da ispraznimo ceo stan, kako se beba ne bi udarala o sto, fotelju, stolice... Razmisljamo da li da postavimo strunjace po celom stanu, umesto tepiha, ne bismo li joj ublazili pad. Dok sve ovo cekamo, strahujemo da li nasa beba sve to radi kako treba i na vreme. 

Slusamo raznorazne price. Te beba sedi jos od treceg meseca. Te beba hoda od sedmog. Iako stalno ponavljamo sebi da je svaka beba prica za sebe, i trudimo se da se ne osvrcemo na takve price, negde u dnu mozga, raste crv sumnje i pitanje: Da li je moje dete kako treba? Da li ce ikada propuzati? Prohodati? Tome uopste ne pomazu svakodnevni pozivi zabrinutih baba, deda, tetki, prababa, i pitanja svih ostalih znanih i neznanih ljudi koje susrecemo dok setamo: Je l' prohodao? Seta li? Kako nije jos? Pa lepo, nije jos. Sada cemo napuniti jedanaest meseci. Polako. Volimo da puzimo. Od devetog meseca se dizemo na nozice. Hodamo dok se drzimo. Na prsticima. Nigde ne zurimo, prohodacemo kada bude vreme. 

A cipele, gde su vam cipele? - pitaju svi. Ne nosimo ih. - odgovaramo. Doktorka nam je rekla da je najbolje da prohodamo bosi. Sta znaju doktori? - cujemo pitanja. Kupite vi detetu cipelice, pa cete videti kako ce da hoda. I tako svakodnevno ispiranje mozga. Podlezemo pritisku. Pre toga, zovem sve prijateljice majke, i pitam ih za cipelice. Uglavnom su ih obuvale deci od devetog, desetog meseca. O, ne, panicim, izgleda su svi bili u pravu, bas sam ispala magare sto slusam lekara, sta ako sam samo stetu svom detetu ucinila. On ne hoda zbog mene. 

Odlazimo do prodavnice. Biramo kvalitet pre svega. Prodavacica nam daje cipelice za prohodavanje. Za prve korake. Pokusavamo da je obujemo bebcu. Ne vredi. Stegao je nogu kao mali baletan. Pokusava i prodavacica. Nije njemu jos vreme za cipelice. - kaze nam. Kako nije mu vreme, pa deca nose cipele od devetog meseca? - cujem sebe kako krestim. Najbolje bi bilo da prohoda bos. - odgovara mi. Ili je ova prodavacica u dosluhu sa nasim lekarom, kojoj sam svasta rekla na temu cipelica, ili je zena stvarno u pravu. Uvek zaboravljam najvazniju stvar: Svaka beba ima svoj ritam. Ne treba je remetiti. 

Dolazimo kuci, bez cipelica. Opet pozivi sa svih strana: Jeste uzeli cipelice, da li je prohodao? Nismo uzeli cipelice, nece ih beba jos. - odgovaram. I javicu vam kada prohoda, stvarno nema potrebe da me svakog dana isto pitate. To cu vam odmah javiti. To ce biti vest dana. Ma kakvog dana, vest godine.

Petnaest dana kasnije, mali baletan odlucuje da proba svoje prve cipelice. Stoje mu kao salivene. Kao za njega samog da su pravljene. Broj 19. Ljubim mu debele nozice, i cipelice, i obrascice. Hajde hodaj sad, samo hodaj. Ih, kao da to bas tako ide. Vidim bebca kako se cudom cudi i gleda sta mu je to na nogama. Pokusava da se izuje. Ne uspeva mu. Pocinje da place i vristi, i ja, vec umorna od svega, od misli, od cipelica, od nosenja, drzanja za ruke, razmisljanja o svemu, izuvam ga i grizem se za jezik da ne bih opsovala. Odnosim cipelice i stavljam ih u kutiju. Odjednom, osetim kako me nesto hvata za nogu. I vidim svog bebca. Stani malo, pa malopre si sedeo u dnevnoj sobi, ja sam u predsoblju, otkud ti, kako ti ovde? I onda vidim svoje debelo prase, koje pravi svoje prve korake, klateci se kao da ce svakog trena pasti, ali eto prvog koraka, pa drugog, pa treceg. Bup... Mali pad, pa nastavljamo dalje. Da li sada da javljam svima? Ma ne, sada cu da uzivam, a kasnije cu sve da ih pozovem.

P.S. Prve duze prave korake, bez drzanja mame i tate za ruku, bez pridrzavanja za bilo sta, napravili smo tek posle prvog rodjendana. I sada hodamo i trcimo kao ludi. Znaci, mame i tate jos nehodajuce dece, bez brige. Prohodace vase zlato kada mu se bude hodalo.