Ne dajem ti otkaz, ti ces ga dati!

Nekako mi nista ne ide kako sam planirala. Podneli smo zahtev za vrtic pre mesec dana, jos cekamo odgovor. Ne mozemo da se dogovorimo ko ce uzeti odmor, da li moja mama ili muz, jer ja pocinjem da radim, i bebu mora neko da cuva. Ne mogu da nadjem kaput koji mi se svidja. Jer mi isti treba. Dve godine nisam kupovala stvari za posao. Odjednom mi sve treba. I kosulje, i cizme, i pantalone, i torba. I nista mi se ne svidja. Danima jurim po gradu ko muva bez glave. U stvari, nisu to stvari koje mene muce. Mene tisti to, da li ce se moja majka, muz, snaci bez mene? Kako li ce bebac sve prihvatiti? 

Vece pre odlaska na posao, dok zavrsavam rutinske obaveze oko deteta, trudim se da sve sto mi je na umu napisem na jedan papir. Kao neku vrstu podsetnika. Mama je uzela par dana, ona ostaje sa bebom. Doruckuje tada, lekic ide tada, pelene menjas na dva do tri sata, ili ranije ako se ukaki, uzina jabuke i kruske, rucak je spreman, idite u setnju, ako ti da knjigu i pokaze zmiju moras da mu pevas Ide zmija, a ako pokaze pile, onda pevaj Ima jedno pile... i tako u nedogled. Jesi li razumela? - pitam uznemireno. Jesam, ne brini, pa vas dve sam odgojila. - odgovara majka. Nema to veze, moras ovako kako ja kazem. - dodajem joj. 

Ne mogu da spavam cele noci. Razmisljam kako li ce mi biti prvog dana na poslu. Nisam radila godinu i po dana. Promenilo se mnogo toga. Ali, valjda ce biti ok. Nisam oci ni zatvorila, jutro je vec tu. Bebac kao za inat nece od mene. Pokusavam jednom rukom da se nasminkam, dok ga drugom grlim. Da li ovako naslepo da stavljam senku na oci i rumenilo? Ma jok, bicu kao Bridzit Dzouns na veceri advokata. 

Dok majka i muz zamajavaju bebca, iskradam se iz stana. Pre toga sam ga izljubila kao da ga necu videti deset godina. U meni se lome osecanja. I drago mi je sto konacno idem medju ljude, sto cu raditi, uzelela sam se svega, a sa druge strane, srce mi se cepa jer znam koliko smo bebac i ja navikli jedno na drugo. 

Stizem na posao, ali tu je samo par kolega. Uglavnom nepoznatih. Cekam svoju nadredjenu. Otkud vi? - kaze mi kada me ugleda. I pruza mi ruku. Gledam, nije mi jasno, to je osoba koja me je do pre godinu i po dana grlila za svaku sitnicu. I tepala mi. Igrala na svadbi. Ok, mozda mi se samo nesto ucinilo. Zar necete da me zagrlite? - pitam. Pomalo ironicno. Grli me i komentarise kako je to verovatno moj majcinski instinkt proradio. Ne, nije to, nego je to do sada bio vid naseg pozdravljanja, ali koga briga! Cekam je u sali za sastanke. Verujte mi na rec, tih narednih dvadesetak minuta, bila sam i tu, u prostoriji, i van prostorije. 

Krece sa tuznom, srceparajucom pricom. Od kada sam otisla, svasta se promenilo, teska je situacija, moje radno mesto je ugaseno, ako se ovako nastavi morace firma da se gasi i otvoricemo pljeskaru. Slusam je, i vec znam kuda sve vodi. Dok nize jednu laz za drugom, odlucujem da budem mirna. Kaze nudi mi drugo radno mesto, isto ono sa kog sam pocinjala, i sa kog sam jedva pobegla. Nudi mi i manju platu nego sto sam je imala. Ne par hiljada manju, nego dosta manju. I povrh svega, nudi mi da radim u smenama. Tri smene. Koje savrsenstvo. Prilika koja se ne odbija. Misli da cu da puknem. Da cu dati otkaz. Kada postavim neko pitanje, govori mi da me se te stvari ne ticu. Naravno, moje radno mesto nije ugaseno. Nego postoje drugi ljudi koji rade sada tu. I to je u redu. Firma ima vise ljudi nego ikad. Nudis mi radno mesto za koje znas da sam jedva cekala da ga napustim, zbog kolicine stresa i tolikih godina provedenih na istom. I to je u redu. Nisam dugo radila, pretpostavljas da sam postala sporija, da moram puno da ucim, jer se svasta promenilo u mom odsustvu. Zaboravljas da pozicija koju mi nudis trazi i iziskuje mnogo vise znanja, snalazenja i rada, jer obuhvata vise oblasti. Nema veze, drzi se svoje parole da je posao koji sam do trudnickog radila, meni sada preobiman, i da ga necu uspeti savladati. Verovatno si vidovita. Ali, slatka moja, da nudis majci deteta koje je tek napunilo godinu dana da radi tri smene!? E, pa nece moci. Ili si mozda zamislila da kada se dete u sred noci probudi i trazi svoju majku, da bi se samo scucurio uz nju ili sisao, ti dodjes i budes kraj njega. To bi bas bilo lepo, mnogo ti hvala. Pitam je poznaje li zakon o radu. Pitam je zasto sada i otkud sada sve ovo. Dobijam odgovore koji neprilice nekome ko je na poziciji sefa. Dobijam odgovore koji vredjaju inteligenciju, i vredjaju mene i moje dete. Srecom po nju, razumna sam. Necu lupati pesnicama po stolu. Necu cupati kosu. Ni svoju. Ni njenu. Necu plakati. Trazim sve napismeno. Trazim svoj stari odmor da mogu da ga koristim odmah. Jos u sebi trazim razlog zasto.

Ali onda dolazim kuci, vidim svoju srecu najvecu, i grlim ga dugo. Zrtvovati svoje dete zarad plate, a donositi svom detetu stres i nemir, ne vidjati ga zbog smena, koje su zakonom zabranjene, i propustati sve te divne stvari koje se ne smeju propustiti... Ne, to nece tako moci. Cekam anex, pa cemo videti. Ali to je vec neka druga prica. Do tada odoh da uzivam u omiljenoj seriji. P.S. Sever pamti. A nastavak ove price sledi. Uskoro!