R.I.P.
Da li imate brata ili sestru sa kojima nikada niste razgovarali? Sa kojima se nikada niste igrali? Niste se nikada culi telefonom. Nikada culi njihov glas. Vidjali ste ih retko. Kada se setite da ih posetite. I tada biste im se samo javili, gledali ih par minuta i odlazili od njih. Nadam se da ih nemate. Ja sam imala takvu sestru. Kazem imala, jer od jutros vise nije sa nama. A ja joj dugujem da se od nje oprostim onako kako ja znam. Recima. Kada drugacije nisam znala. Umela. Kada drugacije jednostavno nije bilo moguce.
Pre skoro dvadeset godina, tacnije mesec dana i jos cetiri dana nedostaju da bi bilo tacno dvadeset godina, dobila sam sestru. Sestru od tetke. Ali sestra je sestra, bez obzira od koga je. I kakva je. Bila sam dete, tacnije skoro tinejdzerka, i nisam puno razumela ili puno pitala. Nacula sam samo da je ta moja sestra nesto bolesna. Nesto se dogodilo na porodjaju. Ali sta... To ne znam... Behu to godine rata. Godine krize. Nakon nekoliko meseci zivota ustanovili su da joj je hitno potrebna operacija. Suma je bila ogromna za ono vreme. Nekako je i prikupljena. Hidrocefalus. Tako su rekli. Secam se da je mama jurila sta je to po svakoj knjizi, pitala svakog lekara, svaku sestru.
Operacija je obavljena. Pumpica u glavi. Pumpica u stomaku. Tako su nam objasnili. Prolazili su meseci. Prolazile su godine. Moja sestra je rasla. Rodjendani su se nizali jedan za drugim. Prolece je dolazilo svake godine u isto vreme. Zime, leta, jeseni, takodje. I ja sam rasla. Ali, ja sam stvarno, izistinski rasla, menjala se, ucila, iz jedne skole u drugu, pa na fakultet. Igrala sam odbojku. Izlazila. Provodila se.
Operacija je obavljena. Pumpica u glavi. Pumpica u stomaku. Tako su nam objasnili. Prolazili su meseci. Prolazile su godine. Moja sestra je rasla. Rodjendani su se nizali jedan za drugim. Prolece je dolazilo svake godine u isto vreme. Zime, leta, jeseni, takodje. I ja sam rasla. Ali, ja sam stvarno, izistinski rasla, menjala se, ucila, iz jedne skole u drugu, pa na fakultet. Igrala sam odbojku. Izlazila. Provodila se.
Moja sestra je rasla, ali samo kao telo. Nikada nije ustala iz kreveta. Nikada nije progovorila. Nije se nasmejala. Nikada nismo mogle da se igramo. Da pricamo. Lezala je, prvo u mom krevetcu. Pa u jednom krevetu. Pa u drugom. Lezala je na ledjima, skoro uvek u istom polozaju. Tetka je uvek bila uz nju. Nekada je imala rane na ledjima, od istog polozaja. Nekada je okretala na stranu. Nekada stavljala u kolica. Nekoliko puta je iznela u bazen ispred kuce. Nije joj prijalo sunce. Imala je kozu belu. Providnu. Svetlo plave oci. Smedju kosu. Odsutan pogled. Svaki put kada bih je videla imala je sve vise i vise zubica. Svaki put bih se cudila kako uvek izgleda nekako nestvarno, kao lutka. Koju niko ne dira. Koja lezi tu, na tom krevetu, u svom svetu.
Uvek je uz nju bio ukljucen tv. Radio. Ponekad bi ispustila neki zvuk. Mozda je pricala nesto. Nekako je odjednom, telo prestalo da raste. Imala je skoro dvadeset godina i telo devojcice od dvanaest. Glavica joj je na potiljku bila zaobljena od lezanja. Nekada me je boleo taj prizor. Nekada bih je pogledala i izletela iz sobe. Nekada bih cutke sedela kraj nje. Pitala bih se u sebi sta joj je. Da li je to normalno stanje te sulude bolesti?
Kada bih nekom od prijatelja lekara spomenula sve, govorili su mi da sigurno postoji jos neka bolest. Ljudi koji imaju hidrocefalus mogu normalno da zive, funkcionisu. Nekima se primeti samo veca glava. Nekima ni toliko. Ali, ja nisam znala sta joj je jos. I nisam pitala. Slusala sam da ima napade. Da se njeno malo telo trese. Da joj daju lekove. Da uvek nosi pelene. Da tetka ne sme da je ostavi uopste. Da se ne odvaja od nje.
Nisam joj nikada kupila poklon. Pravi poklon. Kupovala sam joj sok. Smoki. Ali nikada od mene nije dobila lutku. Knjigu. Sve ono sto kupujes sestri. Govorili su mi, sta ce joj to, kada ne moze da se time igra. Da tu knjigu cita, drzi... Ipak, njena soba bila je ispunjena igrackama. Bilo je tu mojih starih igracaka. I igracaka iz paketica koje je dobijala. Za Novu Godinu.
Pre skoro dve godine, tetka i teca proslavljali su njen osamnaesti rodjendan. Nisam otisla. Radila sam. Isli su moji roditelji. Tetka me je pozvala i rekla: Ne brini, narucila sam joj pesmu na radiju od tebe.
Ne mogu da kazem da sam bilo sta razumela od svega toga. I nisam. Sve dok nisam postala majka. Dete je dete. Volis ga svim srcem. Kazu ljudi i kamen kada drzis u dzepu mesec dana naviknes se na njega.
Moja sestra nije bila kamen. Bila je jedna mala dusa. Koja je jutros otisla negde gde ce joj biti bolje. Gde ce njene tanke nozice moci da trckaraju. Gde ce mozda reci svoje prve reci. Sigurno ce reci mama. Moja tetka je to zasluzila. Gledace u svoju majku sa neba, i cuvace je, kao sto je to njena majka radila za nju, svih ovih godina.
Surov je to zivot. Svaki dan tezak. Pretezak. Svaka prehlada opasna. Svaki napad mucan. Kada god bi moja sestra bila u bolnici, molili smo se da pozivi. Isla sam jednom da je posetim, bila je ovde blizu nas, bas na moj rodjendan. Nisam znala ko mi je izmuceniji, ona ili tetka. Odnela sam im neku hranu. A tetka je meni kupila cokoladu. Za rodjendan, rekla je. Od tvoje sestre. Poljubila sam je u malu ruku.
Veceras sam ocajna. Zbog svega. Zbog toga sto koliko god je njen kratki zivot bio, bio je zivot. Svi kazu neka, smirilo se dete. I ja verujem da je njoj sada bolje. Ali zasto je onda ovako tesko?
Mali andjele, oprosti zbog svega, i nemoj mi zameriti. Nisam razumela, i nisam se trudila da shvatim. Sada kada imam svoje dete, kome cu pricati o tebi, jer bila si mu tetka, shvatam sve. I molim se za tebe veceras. I mislicu na tebe. Pocivaj u miru i volimo te.