Kad u vrtic podju mnoga deca pate, tesko je bez mame, tesko je bez tate......

Kada sam ja bila mala, nisam isla u vrtic. Isla sam samo u zabaviste. Pamtim samo nekoliko stvari odande. Secam se vaspitacice koja je svirala harmoniku i pevala: Razgranala grana jorgovana. Secam se ukusa caja koji smo dobijali za uzinu. Drugarice koja je tecno citala, pa bismo se svi okupili oko nje da nam cita bajke. Predstave za kraj godine. I mozda jos necega. Ali ja sam tada imala koliko, pet-sest godina, i normalno je da se secam. 

Moj maleni decak imao je tacno 13 meseci kada je zakoracio u vrtic. Tacnije, usao, dok ga je mama kao nekog sultana nosila na rukama. Do vrtica smo nekako jedva stigli, trebalo nam je citavih pola sata. Sta da radimo, vrtic je udaljen, iako imamo nekoliko vrtica iza zgrade. Jos je tog jutra, moj maleni ustao u sam cik zore, kao da sluti da mu se nesto veliko sprema. Objasnjavam mu, kao da je vec veliki, gde idemo, zasto idemo, sta cemo tamo da radimo...

I sama pomisao na sliku sumornog sivog vrtica, koji ko zna kakav je, vuce me na to da uzmem svoje zlato i sa njim ostanem kod kuce. Zauvek. Avaj, svesna sam da to nije dobro ni za njega, a najvise za mene. Ionako kukam da mi je previse sto sam stalno uz njega, sto smo se toliko vezali. Da sam pocela da radim kada je trebalo, nista od ovoga ne bi bilo. Ili mozda bi. Ko zna. 

Elem, da se vratim ja nasem prvom danu. Ulazimo, dok me bebac strahovito steze i grli, i zabija glavu ispod moje brade. Moj mali noj. Uplasio se i on. Penjemo se na sprat, gde se nalazi jaslena grupa, i moram vam priznati, prijatno sam iznenadjena. Sve je ukraseno crtezima, leptiricima, pticicama, nekako sve izgleda bas kao na filmu. Vrtic, spolja ruina, unutra vedar, renoviran, topao. E, pa, bebo, mozda ti ovde i ne bude lose. 

Izlazi vaspitacica, uzima mog malisana, i kaze da sacekam pola sata. Za divno cudo, bebac odlazi od mene, bez ijedne suze, otimanja, reci... Kao da sam vise uplasena ja, nego on. Sto je valjda dobro. 

Stojim u hodniku, sa ostalim mamama. I jednim tatom. On je dosao sa njih dvoje. Sam. Svaka mu cast. Svi smo tu, dok cekamo decu koja su na privikavanju. Kao da svako od nas osluskuje, cuje li se bas njegovo dete. Kako neko zaplace, svi govore: Ovo je moje dete, sigurno. Ja sam toliko izgubljena, u vremenu i prostoru, da mi se od svakog zvuka cini da je plac, a od svakog placa da je bas to plac mog malog noja. 

Kada ga vaspitacica izvodi, nakon predvidjenog vremena, i kaze da je bio super, ne znam da li da joj verujem, i da li da se smejem ili placem. Super ti je dete, kazu druge majke, ne place... Razmisljam u sebi, verovatno jadnicak ni ne shvata gde je bio, ko zna sta ce biti do kraja. Odlazim kuci, ipak ponosna, sto je moj mali junak stoicki bez suza, izdrzao prvi dan jaslica. Narednih par dana, nastavljamo isto tako. Vaspitacica produzava ostajanje na sat, pa sat i po. Za to vreme, mi, mame koje cekamo, smo se opametile i otisle u setnju. Na kafu. U prodavnicu. Ne cekamo ispred vrata i ne osluskujemo svaki sum. 

Hvatam sebe kako mi prija to vreme za sebe samu. Setam, sa nekim do sada nepoznatim ljudima, ali sa ljudima sa kojima imam o cemu da pricam. Nebitno je ko sta i gde radi, ko kakvu muziku slusa, ko izlazi gde, ili se druzi sa kim. Vezuju nas deca. Tacnije, teme o njima. 

I sve je divno tih prvih par dana, dok u tim jutarnjim casovima grabim malo vazduha za sebe, kupujem sebi nesto za obuci, jer konacno imam prilike, i radujem se sto moje dete dobro podnosi privikavanje, medjutim, sustize nas nuzno zlo svakog vrtica i male dece u njemu. Temperatura. Povracanje. Dijareja. Jednom recju - virus. I mucimo se tako danima, bebac i ja sami, bez vrtica, bez odvajanja, bez prestanka nosanja. Muz pokusava da pomogne, ali bebac samo vristi: Mama, mama, mama..., kao da sam otisla na Mars, a ne u drugu sobu da donesem nesto. I kazem sebi, sta si uzivala ovih par dana, uzivala si, sada moras da pomognes detetu. 

Kada smo prezdravili, krecemo u vrtic ponovo. Ali, ne nastavljamo tamo gde smo stali proslog puta. Nego krecemo iz pocetka. Opet pola sata, pa sat... Da li cemo ikada ostati ceo dan? Ipak, necu da kukam, i tih sat vremena, znace mi da malo odmorim. Medjutim, idila ne traje dugo. Dva dana u vrticu, pa opet virus. Druge vrste. Cini mi se da ludim, iz dana u dan, iz noci u noc. Virus hvata i mene, i tako slomljena vucem se po kuci, ne ispustajuci mog malog noja iz ruku, pokusavajuci i njega i sebe da nateram da pojedemo nesto, da popijemo nesto. 

I razmisljam da li je vrtic dobar za njega? Da li je vrtic koristan za mene? Da li cu na nekom novom poslu, posto se na stari necu vracati, moci malo-malo da odsustvujem ako mi dete zbog vrtica bude stalno bolesno? Da li da ostanem kod kuce i da ga cuvam? 

Razmisljaj o svemu kada ozdravis, kaze mi moj dragi. I u pravu je. Cim smo ozdravili, i opet otisli u vrtic, i cim sam opet osetila to malo vremena za sebe, sredila kosu, nokte, rekla sam sebi: Vrtic je nuzno zlo. Bolje da vreme provede sa decom, nego sa mnom, babama i dedama. Kada ne bude mogao ili hteo da ide, ne mora, ostacu uvek uz njega. Ako bude bolestan, lecicu ga, ojacace vremenom. Jer ja zelim, iako ga volim najvise na svetu, malo vremena za sebe i svoj zivot. I to je nesto sasvim normalno i realno. I nije me sramota to da vam kazem.