Mucenje - drugi deo, iliti odlazak na posao, ponovo

Vreme je nekako teklo i sporo i brzo. Lepe stvari nizale su se jedna za drugom. Malene ruke koje me maze po ceo dan, eksplozije osmeha, nove prve rece (tako ih ja zovem, a da nisu mama, tata, deda...)... 

Suocena sa nezgodnom situacijom na poslu, i sramnom ponudom nakon vracanja sa porodiljskog, dosao je i taj trenutak kada ponovo moram otici na posao, i videti sta su mi to pripremili i napismeno, jer do tada sam imala samo usmene informacije. Ovoga puta bez ikakve treme i straha odlazim na posao. Ostavljam svog malog junaka kod kuce sa tatom, placnog i bolesnog, ali sta da radim, moram danas otici pa to je. 

Stizem, ni traga od pretrudnickoporodiljske atmosfere, pune smeha i sala. Lica ozbiljna, kao da pitaju, sta dovraga ti radis ovde vise? Dobar dan, dosla sam na posao, jeste li pripremili anex ugovora? - pitam. Ostavljaju me da cekam nadleznu osobu za to. Dobijam anex, sa sturim informacijama. Wow, zastitili su se vrhunski, nigde ni reci o smenama, koje su problem. Prema anexu, plata smanjena, ne bas duplo, ali skoro. Tu je i drugo radno mesto. Ono gde sam se prethodnih silnih godina trudila i dokazivala, kako bih dobila unapredjenje. Koje mi sada oduzimaju. Pitam sta je sa smenama. 

Sada me opet upucuju na moju nadredjenu. Opet razgovaram sa njom, a sve mi dodje da joj kazem, pazi snimacu ovaj razgovor, pa kuda puklo neka pukne. Neces raditi trece smene. - kaze. Sem ako neko ne bude bolestan, da otkaz, ili slicno... tacnije, ako situacija to ne bude zahtevala. Fenomenalno, mislim u sebi. A nju pitam samo - Zasto? Zasto mi radite sve ovo? Ne, ne morate mi reci, iskreno vise me i ne zanima, koliko ste me ponizili. Ja bih sada da uzmem ovaj anex i da se konsultujem sa advokatom. - kazem. 

E, tog trenutka mirna, utegnuta situacija krece da se menja. Iz usta osobe preko puta mene izlazi bujica neprimerenih reci. I konstatacija da ne mogu poneti anex sa sobom. Ukoliko ne ostanem da radim tog dana, ili se odmah izjasnim po istom. Rok za izjasnjavanje je inace osam dana. 

Dok sam slusala bajke, tuzne price i direktna vredjanja, nalazila sam se sa svojim sefom sama u prostoriji. Kada je zavrsila svoje, uvodi me u prostoriju gde sede osobe koje joj mogu biti podrska. I svedoci ako zatreba. 

Na ivici sam da dozivim nervni slom. Kao lavica kada joj napadnu dete, krecem da se branim. Ja sam i dosla da radim danas. - kazem joj. Pa sedite i radite! - odgovara mi. Kao da smo na pijaci. Godinu i po dana nisam radila, druga osoba sedi na mom mestu, a ti meni draga moja kazes sedite i radite. I sama kazes, da se toliko toga promenilo, sta da radim, hajde sta? Nisi ti meni rukovodilac bezveze, valjda ti mene treba da usmeravas, i da organizujes rad. Ovako i Peca pekar moze da dodje u kancelariju i da sedne i da radi. Sta hoce. Nista joj ne govorim, samo insistiram na tome da mi daju anex, i da zelim da idem kuci, jer mi nije dobro od tolike kolicine stresa, jer mi je dete kod kuce bolesno, i jer zelim kada sve ovo prodje da anex odnesem advokatu. Pa da vidim sta cemo dalje. Nemojte da dramite, jadni ste! - govori mi nadredjena. Osecam se kao da sam u sred nekog loseg filma, ili kosmara, i zelim sto pre da se probudim.

Opet bez trunke srama, nastavljaju sa provociranjem - Evo mi imamo lekara ovde, doktore, recite jel ona sada pod stresom?. Slusam sta prica i ne verujem. Doticni Dr kaze - Ne znam, moram da je pregledam. Kuku meni, sta me je snaslo? - zvoni mi u glavi. Izvinite, doktore, ako me pregledate, da li odmah mozete da mi date terapiju i doznake?- pitam. Ni reci vise. Devojci koju sam do juce smatrala dobrom osobom, kolegom, na njenu upadicu, odgovaram da ona ne treba da se mesa. Ta ista devojka, mi prilikom mog odlaska, zatvara vrata ispred nosa. Zalupila ih je, kao da je cela kancelarija njena. I kao da sam joj ja stogod nazao ucinila. Na kraju, odlazim, bez anexa, rastrgnuta skoro do poslednjeg delica mog tela, mozga, do kraja izdrzljivosti. 

Jos nalazim snage u sebi da kazem uvazenoj sefici da se nadam da se ona isto ovako osecala kada su nju gazili ( a i to sam licno videla), i da sve ovo stvarno nije vazno, ni posao, ni ovo njihovo vredjanje, ni ponizenje, nista, kada znam da mene kod kuce ceka moje Sunce. Moj zivot. I jos joj se zahvaljujem, bas onako iz srca, kao Vedrana Rudan u jednoj od svojih knjiga. Zelite li da citiram? Evo izvolite: "I jos sam starom dreku rekla: "Najljepsa vam hvala." A pozeljela sam da ga istoga casa pozdere rak ili neko drugo sranje. Nazalost, danas su sve bolesti izljecive. A gadovi su ionako na sve otporni. Imaju imunosistem boli glava." 

Odlazim prvo kod svog lekara, ne veruje sta mu pricam. Objasnjava mi malo o Zakonu o zdravstvenoj zastiti. Da ja imam prava da me pregleda onaj koga ja hocu. Da lekar koji nema licencu, kao sto ga nema onaj gore pomenuti lekar, ni ne sme da me pregleda, pita se moj lekar odakle mu ta ideja, da li zna ako ga utuzim da nikada vise nece moci negde da radi? Pita me jos jednom, iako na kartonu pise naziv firme, i sta to radim, da li je to neka firma za iznajmljivanje telohranitelja, ili obezbedjenje, kada svi nalaze za pravo da se tako ponasaju. Likvidacija, doktore, likvidacija je u pitanju. Samo trebalo bi da bude likvidacija slucajeva, tacnije steta, a ne ljudi. Mada nije daleko ni od toga. 

Kod kuce grlim svog bolesnog malisana i grlim svoga muza, najjace sto mogu. Trudim se da ne mislim na danasnji dan. A znam da jos nije gotovo. Ipak, cvrsto verujem u sebi u onu staru izreku: Sve se vraca, sve se placa. Pa neka onda i bude tako.