Mama mora malo da vristi, hajmo svi napolje!

Disi... Nemoj da panicis... Bice on dobro...Govorim u sebi ove reci, ponavljam ih po sto puta kao mantru. Jurim ka vrticu, kao muva bez glave. Rusim ljude po ulici, kao da su od papira. Petak je, i iako je tek dvanaest sati, vec je tolika guzva, da bukvalno tek sto jednog coveka zaobidjem, tu je vec drugi. 

Idemo u vrtic vec dva meseca. Medjutim, tek od skoro, od pre dve nedelje, ostajemo u vrticu i da rucamo i da spavamo. Do tada smo malo isli na prilagodjavanje, a malo se lecili jer su nas napadali kojekakvi virusi. Protekle dve nedelje ostajali smo u vrticu po sest, sedam sati, i kako vaspitacice kazu, bili smo super. 

Dok bi bebac bio u vrticu, muz na poslu, ja sam pokusavala da se vratim u normalu. Prvo sam morala da se naviknem na cinjenicu da vise ne radim. Onda da shvatim da bebac nije sa mnom u stanu, vec se druzi sa drugarima. I najzad, da shvatim da vreme koje imam mogu da koristim kako ja hocu. Da radim sta hocu. Da se odmaram, sredjujem, ispijam silne obecane kafe, sredim stan... Imala sam tolike planove. 

Ipak, ni samoj sebi, a kamoli nekom drugom nisam mogla da objasnim kako za to vreme ne stizem ama bas nista da uradim. Dok odvedem bebca u vrtic i vratim se, vec je proslo pola sata. Onda malo pospremim stan, ili bolje receno zamaskiram sve, da izgleda da je kao sredjeno, a u stvari nije skroz. Onda napravim rucak, za ne daj Boze, ako se bebi ne svidi klopa u vrticu. Onda se istusiram, i pravac po bebu. Niti spavanja, niti gledanja serija, niti javljanja svim onim ljudima kojima sam obecala da cu se javiti cim pronadjem malo vremena. Kosa skupljena u rep, kao da mi kaze, molim te sredi me, molim te. Kaze mi moj dragi muz, lezi malo odmori. Ne mogu, vicem, ne mogu, uvek ima nesto da se uradi. 

A najveci problem je taj sto ne mogu da se opustim. Ama bas nikako. Probala sam da slusam omiljene pesme, probala sam da usisavam, probala sam antistres kupku, i jutarnju jogu. Ne vredi. Kako se malo opustim, tako mi se ucini da bebac place iz druge sobe. Onda shvatim da nije on, jer nije tu, i onda stalno razmisljam o njemu. Da li je dobro, da li se igra, da li place, da li ga vaspitacica nosa, ili ga pusta da hoda? Da li je gladan, da li je morak, pitanja koliko hoces... Glavo luda, kazem sebi, previse razmisljas, previse brines. Njemu je super, sa svojim vrsnjacima je. 

I uspevam, bas u petak, da se malo opustim. Suncam se na terasi. Pa se tusiram i slusam muziku. I to glasno, kao da sam kakva tinejdzerka. Ne pravim rucak, jer zasto bih svaki dan kuvala? Lezem da odmorim. Navijam sat. Imam tacno dva i po sata da dremnem, pa po bebca. I onda, bas tog trenutka, bas tog dana, zove me vaspitacica iz vrtica. Skoro bunovna, probudjena iz tog prvog najlepseg sna, javljam se, i shvatam da mi govori nesto o mom junaku. Temperatura... visoka...dodjite... Stizem, skoro joj vristim u slusalicu. Ne gledam sta oblacim, ne gledam sta obuvam. Za manje od minuta sam spremna i izlecem iz stana. 

Trcim. Udaram ljude. Ni ne izvinjavam se. Govorim sada vec naglas - ne panici, bice dobro, on je dobro. Zovem muza. Ne javlja se. Stizem u vrtic za manje od sedam minuta. Inace nam treba oko dvadeset. Nekada i vise. Dok ulazim, hvatam svoj odraz u ogledalu. Pobogu zeno, sta si to obukla? Atlet majica na prugice.  I donji deo pidzame. Na kockice. Kao da vec nisam dovoljno smesna sa repicem kao kod veverice. 

Kucam na vrata, vidim vaspitacicu koja sedi pored dece koja spavaju. Samo mog junaka drzi u rukama. Ima blago povisenu temperaturu. Nista strasno, ali bolje da bude sa vama, jer nije puno ni jeo niti spavao. Razdrazljiv je. Govori mi ona. Vazi, hvala sto ste zvali, odgovaram joj.  Hvala vama sto ste dosli, bas ste brzi, kaze mi. I super su vam te pantalone. Gledam je sumnjicavo. Da li ona zna da je ovo pidzama? Ne, osmeh joj je iskren. Pravi. Hvala, bas su udobne. 

Uzimam bebca. Cim me je video, trazi iz ranca da nesto gricka. Vadim bananu i Barnija. Uzima i jedno i drugo. Jede malo jedno, malo drugo. Peva mi, i pljeska rucicama. O, Boze, pa njemu stvarno nije bas toliko lose. Sedam sa njim u parkic, cisto da ga malo umijem i dam mu vode. Dok se smejemo i prskamo vodom, bebac se savija i otvara usta. I ugledam nove zubice kako nam se smese. Jos dva nova. Eto otkuda temperature. Hoce li vise proci ti zubici? 

Stizemo u stan, rusimo sve igracke, bacamo sve kockice, vadimo svo posudje iz kuhinje. Igramo se malo na terasi, malo u predsoblju, posle petnaest minuta stan izgleda kao da smo sve stvari izbacili na gomilu i one tako tu stoje. Pokusavam da uspavam bebca, medjutim on je pun neke snage i energije, valjda od one banane, da samo zalud trosim vreme i misice, nosajuci ga. Bitno mi je da je dobro, bitno je da ga je temperatura skoro prosla, da je on veseo i da jede. Bitno mi je i da se ja vise ne nerviram i ne panicim. Bar ne narednih nekoliko minuta, a onda cim shvatim da nemam nista za rucak, dodje mi da se ziva pojedem i sto sam se suncala umesto da sam nesto korisno radila, i sto sam se tusirala... Pa pobogu, gde ste jos to videli mamu koja se tusira?

A onda kada muz dodje kuci, predajem mu bebu, odlazim do kupatila i lezem u punu kadu vode. Da li da vristim, cula sam da Andjelini pomaze sa svom onom njenom decom? I dok tako razmisljam sta bih mogla, cujem mog malog bebca kako vristi: Mama, mama! I naravno, tata ga uvodi u kupatilo, a bebac me gleda, i gleda, i kao da mi kaze: Da li ti stvarno mislis tu da se izlezavas ili sta? Gladan sam, odmah pravi rucak! I ja naravno, napustam moje mesto za odmor i krecem da pravim rucak. Sta bi oni bez mene! :)