Hrono JA

Nervozna i nezadovoljna mama nije dobra mama. Nervozna mama moze puno vice. I kada treba i kada ne treba. Nezadovoljna mama bi radije ostala u stanu, i gledala serije ceo dan, uz omiljeni cips, Coca-Colu i naravno, cokoladu. 

Nervozna mama bi stalno zurila, jurila, i terala svoje dete da to isto radi. Umesto mirnog porodicnog dorucka, gurala bi detetu hranu u usta, u nadi da ce sve to sto pre pojesti i da se ona vise nece mlatiti oko dorucka. Nezadovoljna mama se ne bi smesila dok njeni malisani otkrivaju neki potpuno novi svet, nego bi sve to posmatrala ispod oka, sa dosadom. Ponekad puna prezira. 

Nervozna mama ume da plane ako detetu ispadne keks na zemlju. Ako padne, dok pokusava da trckara. Ako mu se samo malo zacuje umilni glasic, dok trazi malo paznje ili pokusava da objasnjava nesto. Nezadovoljna mama nikada nema sta da obuce, jer se iz dana u dan sve vise goji, sto od jela sto od jeda. Onda kuka. Zbog svega. I zbog deteta, i zbog muza, i zbog jela, i zbog komsija, i zbog posla, i zbog prodavacice na trafici koja ju je popreko pogledala. Ili samo kuka. Ali vise je niko i ne slusa o cemu. 

Ja poznajem jednu nervoznu i nezadovoljnu mamu. I gledajuci bas tu mamu, pocela sam da posmatram sebe. Ponekad vicem. Nocu narocito. I ja imam neke dane kada mi se ne izlazi cak ni iz kreveta, a kamoli iz stana. Serije obozavam. I knjige. I filmove. Cips, kolu, cokoladu takodje. Zurim i jurim, ali jos ne teram dete da to isto radi. Nekako kada ja jurim, onda i ono u mom narucju juri sa mnom. Za sada imam sve odlike. Vi?

Uf, evo jedne koju ne ispunjavam. Ne trpam detetu sve u usta brzinom svetlosti. I nije mi mrsko da mu pravim dorucak, rucak, veceru, uzine. Pa ako treba i vise puta u toku dana. I sa radoscu pratim svaki pokret svog mezimca. Da li vam deluje kao da se ja sada vama pravdam? Meni pocinje da lici na to... 

Mada, evo kako citam onaj pocetak opet vidim da ispunjavam neke karakteristike nervozne/nezadovoljne mame. Nemam nikada sta da obucem. Mada ovo je tipicno za zene. I ugojila sam se. Bas mnogo. I ponekad kukam. Ne stalno. I ne svima. Ali nisam imuna ni na to. 

Kako onda da promenim sve to? Da bi osoba bila zadovoljna mora biti zadovoljna samom sobom. Znaci, jedino sto bi mi popravilo raspolozenje je par kilograma manje. Umom sam jos uvek zadovoljna.

Kada muz dodje sa posla, molim ga da razgovaramo. Kazem mu: Ja od danas menjam svoj zivot. Gleda me i pita: Kako to mislis? O cemu se radi? Jesam li ja tebi debela? - pitam ga. Nisi. - kaze. Malo ovde i malo ovde, pokazuje mi, ali nisi. Nemoj da me lazes vise, kazem mu. Ja sam od danas na hrono ishrani. Na cemu si? - pita. Krecem sa novim rezimom ishrane. A ti i bebac ima da mi pomazete. Razumes? Kaze da razume. Ok, to smo resili, odlicno.

Od dve prijateljice dobijam pocetne informacije. Na FB-u pronalazim grupu Hrono ishrana, bez cenzure. Citam sve prirucnike i uputstva, cim su me primili u grupu. Gledam slike obroka, skupljam recepte. Onda pravim spisak za kupovinu. Jedan za mene, drugi za moja dva decaka. Znam, bice mi tesko, pravi njima, pravi sebi, ali moram da istrajem. Znam da moram.

Jer, da budem skroz jasna, vise se ne radi samo o meni, i o tome da li imam ili nemam sta da obucem, da li sam debela, elegantno popunjena, ili sam bas fit. Radi se o necemu mnogo bitnijem. O mom detetu. Kako? - pitate se. Pa evo ovako. Dve litre cole i 100 g cokolade, uz cips, pomfrit i kafe, za par godina bi mogli od mene napraviti osobu urusenog zdravlja, koja se bezuspesno bori sa kilogramima, i sve teze i teze se krece, trci, izlazi iz stana. Za par godina mozda bih postala jos nezadovoljnija, depresivna, nervozna. A moje dete? Moralo bi da gleda takvu majku. Mozda bez posledica. Mozda sa posledicama. To se nikada ne uvidi odmah. Da li bih mogla da ucestvujem u njegovom detinjstvu, u njegovom zivotu, u svoj toj igri?

Ono sto znam jeste da ne bih podnela da moje dete bude nesrecno zbog mene jednu sekundu. I ono sto znam jeste da cu za njega uciniti sve. 

P.S. Posle trideset dana hrono ishrane, imam nekoliko kilograma manje, telo se preoblikovalo, hranim se zdravije nego ikada u zivotu. Naravno, zabrljam ponekad, ali se dignem i opet ispocetka. Nakon trideset dana osetila sam porast samopouzdanja, a samim tim sam i mnogo raspolozenija i srecnija. A moje dete nece nikada imati nervoznu i nezadovoljnu mamu. Zato, drage mame, i svi ostali, resenje je u nama samima. Jace smo nego sto mislimo, i samo je potrebno da nadjemo pravi motiv i negde u mislima vidimo cilj. Ja svoj motiv imam, i cilj vidim. Jos je daleko, ali je mnogo blizi nego pre ove naizgled beznacajne promene u mom zivotu.