Ne, ne i ne

Jurim dete po kuci vec dva sata. Pokusavam na lep nacin da mu objasnim sta sme a sta ne sme da radi. Da dira. Da jede. 

Vec posle prvih pola sata, od mog lepog monologa prilagodjenog detetu od 16 meseci, ostala je samo jedna rec. Ne, ne, i ne. Nemoj to. Ne diraj to. Ne jedi sa poda. Ne smes to da diras opasno je. Ne, ne i ne. 

Bebac sve fino pamti. Kada prodje pored rerne, vec i sam vice ne, ne. I taman kada pomislim, ok, jedna briga manje, bar vrucu rernu nece dirati, vidim ga kako malenim rukama udara po istoj. Smes li to da diras? - pitam ga. Ne, ne! - odgovara mi uz smesak. I onda opet udara po rerni. 

Bar da je samo rerna problem. Ako izadje na terasu, hoce da otvara kantu za djubre. Hoce da sedi na betonu, pored tepiha koji je tu. Zapinje o prag, pa onda udara i vrata i prag, i svoju malu glavu. Zeli da uzme noz. Da se priblizi uticnicama. 

Razmisljam da li je normalno da je skoro 90% stana i predmeta u istom toliko nebezbedno? Razmisljam da li je normalno ovo sto ja radim? Idem u stopu za njim, i kao neka mama kvocka vicem ne, ne i ne. 

Znam ja da si ti, dragi moj malisa, sada kao nekakav istrazivac, i sve ti je zanimljivo. Sve bi da probas, dodirnes. I iako se pravis da razumes kada ti mama kaze da ne smes nesto, verovatno ti u tvojoj glavici i dalje ne shvatas zasto je to tako. I onda si uporan, o Boze, i tvrdoglav... I puno places ako ti nesto ne dozvolim. 

Ali dragi moj malisa, moras znati da ne mozes imati bas svaku stvar koju vidis. Da nozevi, makaze, igle, nisu za tebe malog. Da je pegla za peglanje odece, a ne za udaranje o pod. I da komsija ispod nas, iako za sada Bogu hvala, ima nevidjeno dobre zivce i prag tolerancije, moze svakog casa da nam zakuca na vrata i da se sa razlogom zali. Sta ja onda dragi moj da mu kazem? Evo pustila sam dete da se igra sa serpama pa to sto vam malo lupa, nekih pola sata, bolje i to da slusate, nego da mi place.

Kada tata pije kafu, on ti ne daje svoju solju zato sto je kafa topla, a i nije za tebe. Ne, od nje ti nece izrasti rep, verovatno ce ti govoriti slicno sve dok budes tako mali jurio za kafom. Verovatno ces, i u nekom trenutku svog zivota, pozeleti da ti je taj isti rep izrastao, kako bi bio neki cuveni superheroj, sa jos cuvenijim supermocima. I super repom. Ali na rep zaboravi. Kafa je, kako to mama najlakse da ti objasni, napitak koji ti nije potreban. Bolje je da pijes vodu, caj, cedjene sokice. Veruj mi. Evo, ako ce ti biti lakse, sve sto pijes ti picu i ja. Bez kafe. A o cigaretama i da ne govorim.

Mogla bih muzu, majci, ma svima, trubiti povazdan kako cigarete nisu dozvoljene u blizini mog deteta. Kazem, mogla bih, ali znam da je slaba vajda, jer dok neko tako pusi na terasi, ili u parkicu, ovaj moj mali vrag se zaleti u tu osobu, i ja onda, iz blizine, gledam kako te iste ruke koje su do pre par sekundi drzale cigaretu, sada maze moje dete.

I pasivno pusenje je smrtonosno, vicem muzu. Da li ti je vazan zivot naseg deteta? I shvatam da sam toliko teatralna, da moram pod hitno da menjam pristup. Zato sam pocela da lomim cigarete. Jednu dnevno. A ako muz pita ko je, ja mu kazem da je mali. E on tada odlepi, prvo zato sto je bebac dirao bilo sta tako smrdljivo i nezdravo, i pod dva, zato sto je ostao bez jedne cigare.

Nisam sigurna da li se dobro nosim sa svim zamkama roditeljstva. Nisam sigurna ni da li je ispravno pustati dete da radi sta mu je po volji samo da ne bi plakao. Ja mom decaku skoro sve dopustam. Ali postavljam granice. Objasnjavam mu sve, kao da je vec veliki. Podignem glas. Ponekad se uplasim da od njega ne napravim malog monstruma. Koje iskace iz krevetca i vice samo ne, ne i ne. 

Ali, dok setamo ulicom, i vidim ga kako prolaznicima koji drze cigarete govori ne, ne i ne, a oni onda iste bacaju, a mom decaku se smese i objasnjavaju mu kako je on u pravu, a cigarete ne, mogla bih da puknem od ponosa. I znam da sam bar nesto dobro uradila. Smesim se tim ljudima, zahvaljujem na podrsci i postupku. I sve je divno, samo dok ga ne diraju. Bar dok ne operu ruke.