Cuvaj se bebe, ujeda!

Kada se radi o mom detetu, sklona sam da od muve pravim slona, da previse brinem, da ga mozda cak i previse pazim, cuvam i sve prezivljavam toliko emotivno, da se nekada kada dan prodje, samo srusim u kadu, umorna, praznih baterija, ali i dalje sa bujicom osecanja u sebi, koja prete da me progutaju kao kakav tornado.

Lezim tako i premotavam citav taj protekli dan, iznova i iznova, a osecanja naviru, kipte, vriste.

Kako je mogao da ujede drugo dete? Kako? Zasto je to uradio? Iako sam milion i sto hiljada puta rekla da necu, opet sam resenje problema trazila na netu. Ups, stanite, pa nisam vam sve rekla. Uzimam dete iz vrtica, kada me vaspitacica (nova, jer su stare na odmoru) pita: Izvinite, da li Vase dete ujeda nekoga kod kuce? Evo, ovde vec par dana ujeda decu, ne mozemo ga zaustaviti nekad. Danas je bas jako ujeo dvoje dece. 

Slusam je i ne verujem. Na trenutak, samo na trenutak, ostajem bez glasa. Ispred ociju mi je neko crnilo. Vec vidim tu jadnu decu sa ugrizima po citavim rukama, nogama... Kao da ih je izujedao kakav grizli, a ne dete.

Od kada to traje? Da li su deca dobro? - pitam. Dobro su deca,  a eto ima par dana, ja sam mislila da su vam mozda stare vaspitacice to rekle. Niko mi nije rekao! - uzbudjeno odgovaram, i dodajem jos: Hvala sto ste nas obavestili, videcemo o cemu se radi, nas nikada nije ujedao.

Uzimam bebca, i pitam ga ljutito: Zasto si ujedao drugu decu? Zasto nisi bio dobar? On me gleda i grli jako.

Razmisljam u sebi, covece, pa ja njega dojim toliko dugo, nikada me ujeo nije. I kada su ga boleli zubici, i kada se ljutio. Jedino sto smo primetili jeste da kada mu nesto nije po volji ili neko hoce da mu uzme nesto njegovo, tada zna da udari tog nekog. Uglavnom mene. Ili kada se pravi vazan, pred slucajnim prolaznicima. Ali da ujeda?

Osecam nalete besa. Mislila sam da nisam takva osoba. Zasto bih se toliko ljutila na svoje dete, moguce je da je to samo neka faza... Provericu kada stignem kuci.

Dok nosim bebca kuci, on mi pokazuje raznorazne stvari koje vidjamo svakog dana i imenujemo ih. Tacnije, on ih pokaze, kaze nesto, i ja mu objasnim sta je to (kada vidi motor kaze brm, brm, kada vidi bandere i lampe, vice te, nemam pojma zasto...). Medjutim, ja sam toliko ljuta, da izbegavam svaki razgovor sa njim. Vec peti put me udara i pokazuje mi drvo, ocekujuci da mu njegova mama kaze da je to drvo, ali ja sam i dalje besna, ocajna, ne znam kako bih vam drugacije objasnila, i ne zelim da pricam sa njim.

Kada krece da se buni, izvija, i kmezi, opet ga pitam, povisenog glasa: Zasto si ujedao drugu decu? Zasto si nevaljao tako? Dosta je smiri se!

Naravno, i ovog puta, kao i svakog drugog, zovem muza. Uznemireno mu sve objasnjavam, na sta ce on meni: Pa, dobro, nista strasno, mozda ga je neko dirao.

E, onda sav onaj bes, prosipam po njemu. Kako mislis nista strasno? Sta da je njega neko ujeo? Pa nasla bih te roditelje na kraj sveta da pobegnu. Da li je tebi u redu da on ujeda drugu decu? Kako sada da ga vodim tamo? Kako da ga vodim medju drugu decu? Da li treba da mu oko vrata stavim natpis: Cuvajte se, bebac ujeda?!

Ajde, smiri se, stvarno preterujes, i sada vec pricas gluposti. Pricacemo o svemu kada dodjem sa posla. - kaze mi muz. Dobro, u redu, kazem mu. Smirena sam.

Prekidam vezu, i smirena sam isto koliko bul terijer pred borbu. Kao da samo cekam da bebac nesto uradi, ili muz nesto kaze, pa da skocim.

Trazim po netu zasto bebe ujedaju. Ujedaju zbog raznih stvari. Ne umeju drugacije da pokazu emocije ako im je neko drag ili nije drag. Mozda misle da je to deo neke igre. Videli su od nekoga. Neko im uzima nesto njihovo ili ne mogu da dobiju nesto sto zele. Zbunjeni su, gladni, bole ih zubici...

Aaaa, a sta li je njegov problem sada? Ok, znam da mu rastu novi zubici, ali do sada nikada nije ujedao... Da li je mozda bio gladan? Da ga ne dira neko od starije dece? Preko leta su im grupe u vrticu spojene, da nije od nekoga video? U mojoj glavi tu je vec nova stvar oko koje brinem: Da li je njemu u vrticu uopste lepo? Od kako smo krenuli u vrtic, zivim u ubedjenju da je njemu tamo super. Lepo jede, popravio se, naucio je mnogo toga, vidim ga kako mi iz dana u dan pokazuje neke vezbice ili kako plese uz pesmice koje im pustaju u vrticu. Da li je moguce da je sve to bila varka? Da je on tamo prestrasen, sam?

Posle skoro pola sata nepricanja sa bebom, sto je za mene kao godinu dana, jer ja njemu stalno nesto pricam, i on meni, uzimam ga u krilo i krecem da mu objasnjavam. 

Slusaj duso, ako si gladan, kazi meni ili vaspitacici. Kazi njam, njam, moze? Klima glavom. Ako te neko dira, nemoj da ga udaras ili ujedas. Ne, ne ujedanje. Vazi? Klima glavom levo desno i pokusava da me ujede. Ponavljam mu: Ne, ne ujedanje. Potvrdno klima glavom.
Da li je tebi lepo u vrticu? Gleda me kao da ne zna sta ga pitam. Imas li u vrticu puno drugara? Klima glavom opet, gore dole. A sta si radio danas u vrticu? Ustaje i krece da mlatara rucicama kao da igra. I dok sam ja presrecna, i pruzam ruke da ga zagrlim, vidim ga kako siri usta i sprema se da me gricne. Sta smo rekli za ujedanje? - pitam ga. Ne, ne! - odgovara mi.

Sutradan, ne mogu docekati da uzmem bebca iz vrtica. Ne pitam vaspitacicu ni da li je spavao, ni da li je jeo, vec samo da li je ujedao nekoga. To radim skoro pa nedelju dana. Svaki dan isto pitanje. Nije nikoga ujedao, bio je dobar. On je generalno jako dobar i poslusan, ne brinite, sve hoce, ali eto desilo se nekoliko puta ujedanje, morala sam da vas pitam. Ne brinite, desava se to deci. 

Ih, to kod mene ne postoji, mislim, to da ne brinem. Brinem. I kada treba i kada ne treba. Ceo dan jurim, trcim, pazim. Da li je jeo dobro, da li je kakio, sada i da li je nekoga ujeo... Valjda sam zato majka. I valjda zato, kada uvece legnem u toplu kupku, iznova i iznova prevrcem u svojim mislima ceo dan. I srecna sam sto bebac vise ne ujeda. I sto imam muza da me smiri kada je to potrebno. I sto necu morati da kupujem ogrlicu sa natpisom da beba ujeda... Jer to bi bas bilo bezveze.