Izgubljena Alisa

Glasovi oko mene vicu: Nestala je, nestala je! Izgubila se!

U pravu su. Izgubila sam se. Negde izmedju decije sobe i kuhinje. Negde u blizini kupatila, u vreme kada je kupanje i tusiranje moglo trajati i po sat vremena, a sada traje citav minut. 

Negde izmedju dorucka, uzine i rucka, pa opet uzine, vecere i ostalih grickanja ako ih ima.

Izgubila sam se u moru kockica, autica, traktora, avioncica. U moru pelena. Pranja malenih majica i carapica. U nekom cudnom svetu, gde nema vremena za uzivanja u masazi, lakiranje noktica i feniranje kose

Izgubila sam se u setnjama duz ulica. Mozda me je neko video, sto ne pitate? U jednoj ruci dete. Drugom rukom sigurno guram ili kolica ili auto. Mada, kada bolje pogledate, ima jos puno meni slicnih u ovom gradu. Na ovom svetu.

Trazite li me? Trazi li me bilo ko? Trazim li ja samu sebe?

Nedostajem li vam onako luckasta i vesela? Da sa mnom ludujete u kafani? Ili tracarite u nekom kaficu? Da setamo bez cilja. Ali punoga glasa. I punoga srca. Da se smejemo svemu. Da pricamo o svemu. I svacemu. I svakome. Da pricamo o knjigama, gledamo predstave i filmove, i uvek, ali obavezno uvek, da popijemo jednu za zdravlje, za srecu i za dug zivot.

Da ne brinemo o tome gde cemo ici i koliko dugo cemo negde ostati. Bez cilja, bez puta, bez ogranicenja...

Jeste li se ikada zapitali gde sam to odlutala? Da li sam i dalje ostala ista? Da li zivim? Kako mi je?

Ma, sigurno jeste. Ali, kako ja, izgubljena, da vam odgovorim? Kako da vam objasnim neke stvari, koje su toliko lake i normalne za desavati se, ali ne i za objasniti?

Priznajem, kriva sam. Izgubila sam se svojom voljom, pod blagim uticajem mog zlatnog decaka. Nestala sam dok sam se ucila roditeljstvu. Dok sam se ucila kako da budem majka. Dok sam pazila kako da ne pogresim. Ne greske radi, nego mog zlata radi.

Svojom voljom upala sam u to more igracaka, parkica, kupanja, presvlacenja, oblacenja, hranjenja i svega ostalog. Svojom voljom zaboravila sam da postoji svet izvan ovog mog, jer sam se plasila da mom svetu necu posvetiti dovoljno paznje, ukoliko i druge svetove posecujem.  

Jer nikako da naucim, i jos se trudim, da se ovi svetovi mogu slagati i balansirati, samo treba naci pravi put. Ja ga jos trazim. Oprostite zato meni izgubljenoj.

Oprostite ukoliko vas nisam pozvala da vam cestitam rodjendan. Ukoliko sam na vase: Hej, desilo mi se to i to, odgovarala sa: Jao, a mi smo bolesni, nismo spavali i jeli, znas kakve muke i problemi. Oprostite sto vas nisam saslusala. Sto se nisam javila istog trenutka kada ste me zvali, ili pustili sms. Toliko sam se izgubila da mi je telefon stalno utisan, pa onda posle par dana provalim da me je neko zvao.

I ne, ovo nije pravdanje. Ne zelim ni da tako zvuci. Mozda me sada ne razumete, ali jednoga dana, ukoliko to zelite i dobijete neko vase zlato, shvaticete o cemu pricam. Mozda cete i vi nestati, i necete zeleti nikoga da vidite, i nikoga da vas trazi.

Ja jedno vreme ni samu sebe nisam trazila. Nekako smo nas troje gradili svoje dane, i bili dovoljni jedni drugima. Ali, znali smo da to nije mudro. Da covek bez prijatelja, kom moze da se poveri i sa kojim moze da tuguje i raduje se, u stvari mozda i nije covek. 

I zato dragi moji prijatelji, vracam vam se. Vraca vam se izgubljena, da me opet ucite nekom drugom svetu i nekim drugim obicajima. Upozoravam vas, nisam ista kao pre. I mozda necu moci cele noci skakati uz muziku u nekoj kafani, i mozda cu milion puta uzimati svoj telefon, cisto da proverim sta mi rade moji decaci u drugom univerzumu, ali bicu tu. A i to je za pocetak dovoljno. Slazete li se? 

P.S. Posveceno nasim prijateljima bez decice, koji misle da smo ih zaboravili ili za koje mislimo da su oni nas zaboravili, jer smo se mi izgubili u nekom drugom, paralelnom, ali cudesnom svetu.