Kada smo prestali da razgovaramo?
Kroz san cujem kako se ulazna vrata stana zatvaraju. To me i budi. Nedugo potom, budi se i bebac. Mrzi me da izlazim iz kreveta, i onda, po obicaju, dozivam muza. Ali, ili nas ne cuje, ili je vec otisao. Ustajem i vidim da ga nema.
Na trpezarijskom stolu ceka me poruka. Otisao sam na posao, kupio sam u prodavnici sve sta si napisala, zvacu kada budem mogao, volim vas.
Odvodim dete u vrtic. Stizemo u isto vreme kada i vecina ostale dece. Vaspitacica unosi jedno po jedno dete. Osim dobro jutro, ne stize nista drugo da nam kaze.
Krecem lagano kuci. Pratim svoju jutarnju rutinu. Setnja. Dorucak. Kafa. Samo ovog puta kafu pijem sama. Prijateljice zauzete, komsinice nisu tu.
Kao i obicno, prelistavam stampu, onda proveravam mejl, fejs i ostala cuda. Stize mi poruka od mame: Kako je bebac? Odgovaram joj. Porukom takodje.
Dok vrsljam po netu, sa svih strana mi stizu poruke. Odgovaram svima. Pisem kako sam, sta ima novo, sta radimo. Pitam i njih sve to isto.
Zvoni mi fiksni telefon. Jupi, evo ga konacno neko spreman za razgovor, mislim u sebi. Pogresan broj. Spustam slusalicu.
Zovem muza, ne javlja se. Posle pola sata pise mi da je u guzvi i da mu pustim sms. Zovem sestru, ne javlja se. Salje mi sms da je vec na poslu. I ona je u guzvi.
U medjuvremenu, mene zove prijateljica. Ne stizem da se javim, i taman da je pozovem, od nje mi stize jedna duga, opsirna poruka. Kada mi je sve tako lepo objasnila, nema ni svrhe da je zovem. Ionako me pita sta radi bebac, pise sta radi njena beba... Malo me vec umara sve to. Ne mislim pritom na prijateljicu. Niti na bebu. Njenu ili moju. Vec ti, skoro uvek isti razgovori samo o jednoj temi. Bebi. Shvatam da se nasi zivoti sada svode uglavnom na decu. Ali i pre dece smo imali zivot. Valjda mozemo nekakav zivot i sada da imamo. I da za promenu pricamo o vremenu, a ne o podvizima nasih malisana.
Konacno me zove muz. Ista prica i sa njim. Da li je bebac jeo? Kakio? Plakao? Resih da malo promenim pricu, pa mu odgovaram sa: Doruckovala sam, ne brini, nisam kakila, a ne znam zasto bih plakala? Nema razloga za plac. Muz mi na to odgovara: Pa, ti pitaj u vrticu da li je bebac tamo kakio, jer ako nije, onda vec drugi dan nije imao stolicu.
Dragi, govorila sam o sebi, ne o bebi. On je sve svoje potrebe obavio. I u redu je. Aha, kaze mi muz. Pa super za tebe, zurim, cujemo se kasnije.
I eto. Veza prekinuta, on zuri, a ja u neverici. Da li ikoga zanima sta sam ja radila danas? I hocu li danas, sa bilo kim, ako izuzmemo dete, progovoriti?
Odlucujem da pozovem jednu od mama iz parkica na kafu, pre nego pokupimo klince iz vrtica. Razgovor tece, glavna tema su deca, naravno, kada odjednom, ne znam sta joj se dogodilo, samo je odjednom prekinula svoje objasnjavanje kako je nosila nosu u parkic, jer su zapoceli odvikavanje od pelena. Pruzila je ruku prema meni, i povikala: Cekaj, cekaj! Krenula je da se osvrce po kaficu, ovlas gledajuci ljude oko nas, i samo mi je rekla: Pogledaj, samo pogledaj, svi bulje u svoje telefone. Niko ne razgovara. I onda se ja pitam zasto ceo dan cutim, a kada nekog sretnem, kao evo tebe, usta ne zatvaram i pricam o stvarima o kojima inace ne bih. Koga briga za jos jednu lujku iz parkica, koja juri za svojim detetom, sve noseci nosu?!
Doslo mi je da ustanem i da je izljubim u sred kafica. Razgovor dobija skroz novi tok, drugaciji ritam. Zali se malo ona, malo ja. Preporucujemo jedna drugoj frizera, salon za masazu. Pricamo o snizenjima koja su pocela po gradu.
Lomim se da li da joj kazem nesto, tacnije da je pitam... Ne poznajem je dovoljno, i ne bih zelela pogresno da me shvati... Ali, odlucujem da zelim da je pitam, koliko su se ona i muz zblizili a koliko udaljili od kada su dobili dete. Jer ja se tako osecam. Nikad bliza i bliskija sa svojim muzem, a u nekim casovima nikada udaljenija. Jer kao da zanemarujemo nas, i kao da smo sve podredili detetu. Da li je jeo, sta mu pravis, kako mu pravis, sta je radio, da li je bio dobar, kako se igrao, sa kim se igrao...? Sto i jedno pitanje o bebi. Ne sumnjam ja u njegova osecanja prema meni, niti u svoja prema njemu, ali ipak bilo bi lepo kada bi nam jednom razgovor poceo sa: kako si draga, sta radis, da li je sve u redu? Ako moze, bar jednom bez spominjanja bebe? Ne moze, ok, onda je dovoljno i da ponekad, samo ponekad ja budem na prvom mestu.
Mi vise i ne pricamo, kaze mi moja sagovornica. Samo se svadjamo. Ali, valjda je i to faza u braku, mora se sve proci. Ako ja nesto kazem, muz se ljuti, ako on nesto kaze, ja frkcem i prevrcem ocima. U principu sve me nervira, i njega isto tako. Ali, kada smo sa detetom, mi smo najbolji mama i tata na svetu. I stvarno se mnogo volimo. Pa zasto se onda svadjate? - pitam, i dodajem da se mi uglavnom svadjamo oko toga ko ce ustati tokom noci, ili sitnica tipa ko je promenio pelenu poslednji i slicno.
Svadjamo se zato sto nemamo neki drugi ventil. Svadjamo se zato sto se puno volimo i zelimo jedno drugom sve najbolje, a uz dete, poslove i obaveze, ne uspevamo sve da organizujemo kako zelimo. I kako je bilo pre deteta. A u sustini se svadjamo, zato sto smo prestali da razgovaramo, pa vise ne znamo sta nas tisti a sta nas raduje, nego se prisecamo stvari koje su nam bile bitne pre deteta. A kao sto znas, covek se toliko promeni kada mu beba udje u zivot. I tako, patimo i cutimo, jer smo pored svih ovih telefona, racunara, interneta, poruka i svega, zaboravili i prestali da razgovaramo. To nikada nemoj da dozvolis da vam se dogodi. A ako se i dogodi, onda cete morati uz mnogo snage i jaku volju da pocnete ispocetka. Da uzivate jedno u drugom. I da naucite da razgovarate. I da se slusate. Da, da, da se slusate.
Konacno me zove muz. Ista prica i sa njim. Da li je bebac jeo? Kakio? Plakao? Resih da malo promenim pricu, pa mu odgovaram sa: Doruckovala sam, ne brini, nisam kakila, a ne znam zasto bih plakala? Nema razloga za plac. Muz mi na to odgovara: Pa, ti pitaj u vrticu da li je bebac tamo kakio, jer ako nije, onda vec drugi dan nije imao stolicu.
Dragi, govorila sam o sebi, ne o bebi. On je sve svoje potrebe obavio. I u redu je. Aha, kaze mi muz. Pa super za tebe, zurim, cujemo se kasnije.
I eto. Veza prekinuta, on zuri, a ja u neverici. Da li ikoga zanima sta sam ja radila danas? I hocu li danas, sa bilo kim, ako izuzmemo dete, progovoriti?
Odlucujem da pozovem jednu od mama iz parkica na kafu, pre nego pokupimo klince iz vrtica. Razgovor tece, glavna tema su deca, naravno, kada odjednom, ne znam sta joj se dogodilo, samo je odjednom prekinula svoje objasnjavanje kako je nosila nosu u parkic, jer su zapoceli odvikavanje od pelena. Pruzila je ruku prema meni, i povikala: Cekaj, cekaj! Krenula je da se osvrce po kaficu, ovlas gledajuci ljude oko nas, i samo mi je rekla: Pogledaj, samo pogledaj, svi bulje u svoje telefone. Niko ne razgovara. I onda se ja pitam zasto ceo dan cutim, a kada nekog sretnem, kao evo tebe, usta ne zatvaram i pricam o stvarima o kojima inace ne bih. Koga briga za jos jednu lujku iz parkica, koja juri za svojim detetom, sve noseci nosu?!
Doslo mi je da ustanem i da je izljubim u sred kafica. Razgovor dobija skroz novi tok, drugaciji ritam. Zali se malo ona, malo ja. Preporucujemo jedna drugoj frizera, salon za masazu. Pricamo o snizenjima koja su pocela po gradu.
Lomim se da li da joj kazem nesto, tacnije da je pitam... Ne poznajem je dovoljno, i ne bih zelela pogresno da me shvati... Ali, odlucujem da zelim da je pitam, koliko su se ona i muz zblizili a koliko udaljili od kada su dobili dete. Jer ja se tako osecam. Nikad bliza i bliskija sa svojim muzem, a u nekim casovima nikada udaljenija. Jer kao da zanemarujemo nas, i kao da smo sve podredili detetu. Da li je jeo, sta mu pravis, kako mu pravis, sta je radio, da li je bio dobar, kako se igrao, sa kim se igrao...? Sto i jedno pitanje o bebi. Ne sumnjam ja u njegova osecanja prema meni, niti u svoja prema njemu, ali ipak bilo bi lepo kada bi nam jednom razgovor poceo sa: kako si draga, sta radis, da li je sve u redu? Ako moze, bar jednom bez spominjanja bebe? Ne moze, ok, onda je dovoljno i da ponekad, samo ponekad ja budem na prvom mestu.
Mi vise i ne pricamo, kaze mi moja sagovornica. Samo se svadjamo. Ali, valjda je i to faza u braku, mora se sve proci. Ako ja nesto kazem, muz se ljuti, ako on nesto kaze, ja frkcem i prevrcem ocima. U principu sve me nervira, i njega isto tako. Ali, kada smo sa detetom, mi smo najbolji mama i tata na svetu. I stvarno se mnogo volimo. Pa zasto se onda svadjate? - pitam, i dodajem da se mi uglavnom svadjamo oko toga ko ce ustati tokom noci, ili sitnica tipa ko je promenio pelenu poslednji i slicno.
Svadjamo se zato sto nemamo neki drugi ventil. Svadjamo se zato sto se puno volimo i zelimo jedno drugom sve najbolje, a uz dete, poslove i obaveze, ne uspevamo sve da organizujemo kako zelimo. I kako je bilo pre deteta. A u sustini se svadjamo, zato sto smo prestali da razgovaramo, pa vise ne znamo sta nas tisti a sta nas raduje, nego se prisecamo stvari koje su nam bile bitne pre deteta. A kao sto znas, covek se toliko promeni kada mu beba udje u zivot. I tako, patimo i cutimo, jer smo pored svih ovih telefona, racunara, interneta, poruka i svega, zaboravili i prestali da razgovaramo. To nikada nemoj da dozvolis da vam se dogodi. A ako se i dogodi, onda cete morati uz mnogo snage i jaku volju da pocnete ispocetka. Da uzivate jedno u drugom. I da naucite da razgovarate. I da se slusate. Da, da, da se slusate.
Napustamo jedna drugu, srecne jer smo se razgovorom resile nekih muka, ali u meni je takav crv sumnje, koji me grize i grize. Prvo sto govorim muzu, kada dodje kuci sa posla, jeste: Moramo da razgovaramo. O bebi, je li bio dobar? Ne, o nama. Molim te. Veceras.
I tako, muz i ja razgovaramo do duboko u noc. Covece, kako je ovo divan osecaj! Ne secam se kada smo poslednji put ovako pricali. Pita me, pa zar mi ne razgovaramo dovoljno, o cemu se radi? Dragi, mi pricamo i razgovaramo o svemu, a zapravo to ne radimo. Ne slusamo se i ne pratimo jedno drugog. Bitna nam je beba, i sve je to jako lepo, i pohvalno, ali bitni smo i mi. Da li se slazes? Slazem se, kaze. E, odlicno onda, pricaj mi opet sta si sve radio na poslu. A onda, idemo da se ususkamo kod bebana, pa cu ti ja pricati kakav je njemu bio dan.
I tako, muz i ja razgovaramo do duboko u noc. Covece, kako je ovo divan osecaj! Ne secam se kada smo poslednji put ovako pricali. Pita me, pa zar mi ne razgovaramo dovoljno, o cemu se radi? Dragi, mi pricamo i razgovaramo o svemu, a zapravo to ne radimo. Ne slusamo se i ne pratimo jedno drugog. Bitna nam je beba, i sve je to jako lepo, i pohvalno, ali bitni smo i mi. Da li se slazes? Slazem se, kaze. E, odlicno onda, pricaj mi opet sta si sve radio na poslu. A onda, idemo da se ususkamo kod bebana, pa cu ti ja pricati kakav je njemu bio dan.