Kako preziveti razvod?

Naletela sam na nju slucajno. Nismo se cule mesecima. Mozda vec ima i godinu dana. Ne bih je ni primetila da me nije uhvatila za ruku dok je prolazila. 

Jedno hej, i siroki osmesi, bili su dovoljni da nas razgovor zapocnemo bas kao da se nismo od juce videle. Ko bi rekao da je toliko vremena proslo od naseg poslednjeg susreta, od naseg poslednjeg razgovora. 

Kako smo imale malo slobodnog vremena, ona do odlaska na posao, a ja do odlaska u vrtic po klinca, resile smo da sednemo u neki kafic. Na kaficu.

I tako, dve prijateljice, koje usta ne zatvaraju, prica jedna, prica druga, pa obe istovremeno. Toliko je toga za reci. Toliko se toga dogodilo.

Ja sam ucila da budem majka. Moj zivot se na to sveo. Pricam joj o detetu, o muzu, o nezgodama na poslu.

Ona je ucila da bude samohrana majka. Ucila se novom zivotu, posle razvoda. Prica mi o detetu, o bivsem muzu, o njegovoj 15 godina mladjoj devojci, koja insistira da vidja njeno dete vise nego njen bivsi muz. Prica mi o svemu sto je muci. 

Iako sam znala i za razvod i za vecinu njenih nezgoda (o tome smo pricale i poslednji put kada smo se videle), ostajem zatecena dok mi prica o raznoraznim situacijama u kojima se nasla. O detetu koje trazi da ga uvece uspavaju njegovi mama i tata, a tate nema. Kako objasniti detetu od tri godine gde mu je tata? Da vise necemo biti svi zajedno? Kako iznova i iznova objasnjavati svima, roditeljima, prijateljima, kolegama na poslu, da sam se razvela i zasto sam se razvela? Da nisam samo ja kriva? I da se to, nekada dogodi ljudima, koji se vole, ili su se voleli. Postavlja mi gomilu pitanja na koja ona ne zna odgovor. Ja jos manje.

Pokusavam da je razvedrim. Prisecam se nekih nasih ludorija od ranije, spominjem joj sve to. Smejemo se. Na trenutak imam utisak da je zaboravila na sve sto je muci. Na sve sto joj je na dusi.

Onda krecem da joj pricam o mom detetu. Trazim joj neke savete, tipa - kada na nosu, sta za veceru, i slicno. Prepricavam joj avanture mog klinca. Kaze mi, skoro pa tihim glasom, znam za to, citala sam na tvom blogu. Ja, samo sto ne puknem od odusevljena, pitam je: Pa kako ti se svidja? Jao, mene bas opusta da pisem, o svemu kroz sta smo prosli? Je l' da da je super?

Jeste, odlican je. - odgovara mi. Opet tiho. 

A ja, koja nista ne shvatam, i dalje je smaram istim tim blogom i pricama i ne umem da stanem i ne vidim da joj suze krecu niz obraze. Tek kada rukama prekrije lice, prvo vrisnem preplasena sa pitanjem: Jesi li dobro?, i kada mi potvrdno klimne glavom, prestajem da pricam i tako sedimo u tisini. Ona naslonjene glave na svoje sake, a ja nagnuta ka njoj, spremna da joj svakog trenutka pomognem kako god mogu.

Izvini, kaze mi. Molim te, izvini! Nisam danima plakala, ali eto spomenula si svoj blog i ja ti moram reci jednu stvar. Nemoj se ljutiti, ja sam povredjena, i prestrasena jos od razvoda, i trudim se da kroz sve prodjem zdrave, podignute glave... Ja znam da je tvoj muz divan. Znam ga. Ali, da li to bas u svakom tekstu moras da spominjes? Kao da se hvalis. On je pazljiv, on me voli, on mi pomaze, on me tesi.

Sve je to lepo, i verovatno nekome ko ima istog takvog muza, to uopste ne zasmeta. Ali, meni... Meni para srce. Ne zato sto si ti srecna. Ili sto ti je muz super. Nego zato sto je moj bivsi takav kakav je. Zato sto posle njega ne verujem nikome, ni samoj sebi.

Ne ljuti se, i ne zameri mi. Ma, uostalom pisi o cemu god hoces. Samo mi posalji poruku, nemoj duso ovo citati nije za tebe. Ja volim tvoje tekstove. I nacin na koji pises. I smejem se uglavnom. Ali onda kada dodjem do nekog dela gde je ukljucen tvoj muz, gde ste vi ta fantasticna trojka spremna da osvoji svet, e onda se zamislim... I zaplacem... I bude mi jos nekako teze. Rekla sam majci, zar je moguce da su svi srecni sem mene? Znas li sta mi je rekla? Sama si kriva! Ja sam kriva sto je moj muz nasao neku tamo! 

Osecam se lose. Bas lose. Usamljeno. Ranjivo. Treba vremena znam. Ali sve mogu da podnesem, jaka sam, ali kada dete legne pored vrata i udara malenim rukama i vice: Tata, tata..., to ne mogu. I kazem mu doci ce tata, i donece ti tata igracku i voli tebe tata, a onda tata dodje po dete i ostavi ga u kaficu dok on zavrsi neke silne poslove, a cuva ga njegova devojka. I moje dete nju grli i ljubi i zove je Dada, i onda mi prica da ce Dada da ga vodi na more, i da ide tata... A mene tu nema... Tesko je to, duso moja, jako je tesko. Ali to je zivot. A ti imas tu srecu da imas divnog muza. Cuvaj ga. I pusti price koje ti ispricah... Ako zelis da pises o njemu, pisi... Oprosti meni na glupostima. Na mojim problemima. 

Mozda bih i ja trebalo da pocnem da pisem nesto. Dugo nisam. Kako preziveti razvod? Ili Dozivljaji razvedene mame? To bi bilo super. Samo sto bi sve bilo toliko mracno, da verovatno niko ne bi nista citao.

Ostajemo u kaficu jos neko vreme. Ona trceci odlazi na posao. Grlim je jako, i pretim da ako se ne budemo cule narednih par dana, ima da je ubijem. Ona odlazi, a ja ostajem da sedim... Zamisljena. Zovem muza i kazem mu: Mozes li molim te, otici po dete, nije mi nesto dobro? Mozes? Odlicno. Narucujem viski. Konobar me gleda, sa cudjenjem. Tri sata je poslepodne.  Sedim sama za stolom. Pogled mi je odsutan. Razmisljam o svemu sto mi je ispricala. O svemu sto je prosla. Shvatam da to nije ni milioniti deo onoga sto ona prezivljava.

Uvece, kod kuce, pricam muzu sve sto mi je rekla. Ne ljuti se na nju, govori mi. Ne ljutim se, odgovaram. Sta je onda problem, pita me, da nije to sto te je kritikovala? Zna da ne volim kritike previse. Ma, nije to, delimicno je i u pravu, kazem. Sta je onda problem, reci mi?

Problem je taj...zastajem...Problem je taj, sto je ona kroz sve ovo prosla sama. Bez porodice, bez mene, bez drugih prijatelja. Problem je taj sto ja zelim da joj pomognem a ne znam kako. I problem je u tome sto ako pogledas sve ove moje tekstove, ti si uvek andjeo a ja kao neki djavo. I sto se i mi ponekad posvadjamo, ali ja ne pisem o tome. Pa pisi, kaze mi. Ako mislis da treba da pises, pisi. Dobro, onda se spremi, jer cu uskoro da pisem i o tome. Jesi najbolji zato sto si moj, ali sada cu i sa tobom da se obracunam. Vazi? Nikakav problem, kaze. A sada mi objasni, odakle ti ideja da u tri poslepodne pijes viski? Ups, cini mi se da ce sada da krene pravdanje i prepirka... Laku noc!