Kako vama nista ne fali?

Iz dana u dan ponavlja se ista prica. Babe i dede, preponosni na svog unuka, zovu kada god stignu da pitaju sta radi bebac, ili sta je jeo, ili da je je spavao. Imam utisak da ako im ne ispricamo za neki novi dogadjaj, a oni isti kasnije saznaju, da ce doci do III svetskog rata. Oni protiv nas. I mi protiv njih. 

Koliko god bilo lepo popricati sa nekim, i prepricavati mu dozivljaje svog deteta, jer da se ne lazemo, mi mame, stvarno volimo da pricamo o nasim zlatima, a i tate ne zaostaju, nekako je postalo neprirodno, skoro kao da moramo da podnosimo dnevne raporte prvo mojima pa njegovima, ili obrnuto. Jos ako se uzme u obzir da je tu i ostala znatizeljna rodbina, pitam se kako nam uopste ostaje vremena da se igramo sa detetom. 

Vec znam da ce mi gore pomenuti zameriti sto uopste pisem o ovome. Pa pobogu, to je njihovo unuce naravno da ce zvati da pitaju kako je i sta radi. I ja se slazem. Naravno da treba da zovu. Neretko meni bebac gurne mobilni u ruke i vice: Baba, baba, deda, deda, brm, brm (sto u prevodu znaci - baba i deda mene voze u kolima :) ). Ali u svemu treba imati mere.

Ono sto meni licno smeta, a verujem i svakoj taze majci, dok ne nauci da iskulira, jeste mesanje u nacin vaspitanja, hranjenja, i svega ostalog sto ima veze sa bebom.

Ovo je moja prva beba. Ja moram raditi onako kako ja mislim da treba. Slusajuci savete lekara, slusajuci savete vaspitaca, iskustva drugih mladih majki. Ja cu moju bebu hraniti kako ja hocu. Kako ja mislim da je najbolje. Kuvam ja tako pre neki dan neku corbu, zove moj tata, pita sta radi dete, je l jeo nesto? Ja mu kazem kako mu pravim corbu, a on ce meni: Jede li to dete nesto konkretno? Na sta mislis, pitam ga. Pa neko meso, salamu, virsle? kaze mi. 

Aman, covece, pa on ima samo sedamnaest meseci. Nece svaki dan jesti virsle. Nisu zdrave ni za nas a kamoli za njega malog. A pored corbe, ima i krompir i meso, ne brini. Nisam iskljuciva po pitanju hrane za bebu. Stvarno smo mu dali da proba da jede skoro sve. I virsle, i parizer, i smoki i cokoladu. Ali, to ne znaci da ce mu to biti svaki obrok. Ja licno, ne bih volela da on to uopste jede, ali ajde, neka uzme dva-tri puta mesecno, bitno mi je da ostalu zdravu hranu voli i jede. Puno povrca, puno voca, puno mesa. Mlecne proizvode, jaja.  Bitno mi je da ima tri glavna obroka i dve uzine. I da ne gricka nista izmedju toga. Da pije dosta vode, cajica. Prirodne cedjene sokove.

A ne da bude kao svoja majka, koja je do skora od kuvanih jela jela samo kuvana jaja i virsle. Koja je za dorucak jela cokoladu, za rucak pomfrit a za veceru cips.

Ljute se moji roditelji verovatno, ne kazu mi nista, ali se sigurno ljute, kada im kazem, imali ste mene i sestru da hranite, vaspitavate i ostalo, ostavite mene i mog muza da isto radim sa svojim detetom. Ali, ne vredi. To su babe i dede. Tu su da vole svoje unuce. I da ga malo pokvare. Cokoladama. Sladoledima. Ma cime god hoce. I sta god im bebac pokaze. Pricati njima o nekim mojim pravilima ishrane, dodje vam kao da pricate zidu. Nemoj sad da mu dajes Barnija, sada treba vocka! - vicem, ali ne reaguju. Dajte mu i neke salate, kupus mozda, ne moze samo meso da jede! - opet vristim, ali dzaba. Moja mama kaze da je parola mog tate - Da je kupus zdrav i hranjiv, zec bi imao sto kila. Kuku meni, mislim se u sebi. Necu vise ni pokusavati.

Medjutim, ne vredi. Ako nije prica o hrani, onda je o zubicima - Namazi mu zube belim vinom ili rakijom, kazu.  Kakav alkohol, pa to uopste nije dobro za bebca, kupicu mu ja neki lekic za zubice vec, odgovaram. I onda sledi to cuveno pitanje - A kako smo mi vama stavljali, pa vam nista ne fali?, na koje ja imam odgovor, ali ga izbegavam (kako znate da nam nista ne fali?).

Ako nisu zubici, to je onda zasto je tako mrsav, ili zasto ga nosamo, kada je vec veliki, gde su nam kolica, ili ako je bolestan, zasto je bolestan, i sta je to pobogu sa detetom? Ako zaspe ranije, budi ga mora da vecera, a ako zaspe kasnije, o pa nije vam dobro da tako kasno ide da spava. Ponekad mi se cini da sam kao u nekom kvizu bez kraja, i da na svako postavljeno pitanje, odgovaram netacno.

I kroz sva ta pitanja prodjemo, po dva i vise puta, prvo idu jedni baba i deda, pa drugi, i tako u krug. Nekada budemo prijatni, saljivi, nekada nervozni, pa se i posvadjamo. Ono sto je na kraju najbitnije jeste da dete oseti svu tu ljubav i brigu koju mu svi bezrezervno pruzaju. Da se osmehne kada vidi poznata lica baba, deda, tetki i svih ostalih. Samo to je bitno. A muzu i meni preostaje da se borimo izgleda ceo zivot. Sa raznoraznim pitanjima. Kao Don Kihot sa vetrenjacama. Ali valjda je i to deo roditeljstva.