Losa majka
Baka Ljubica, koja je uzgred odusevljena kada joj ispricam da sam pisala o njoj, iako pojma nema sta je blog, post, a i malo se slabije snalazi po Internetu (sa njenih 80 i nesto dobro se bilo kako i snalazi), meni kao majci jednog deteta, ponekad neiskusnoj, ponekad blagoj, ponekad strogoj, predstavlja pravu Dragu Savetu, izvor mudrosti i prosvetljenja, a svaku njenu rec , pratim slepo, kao vernici svetu knjigu ili zapovesti.
Pitate se, mozda, otkud toliko poverenja u neku tamo komsinicu, koja ima godina koliko ima, zasto ne trazim savet od meni bliskih osoba - majke, bake, tetke, prijateljica... Trazim ja savete i od njih, ali ponekad mi se cini da mi majka daje praistorijske savete (iskrene, i od srca, ali nekako zastarele), da ako pitam prijateljice ne mora da znaci da su i one neke dozivljaje dozivele ili faze prosle, a ako pitam svoju baku, ona je sva u prici - Cuvaj dete, cuvaj muza, kuvaj stalno, peri stalno, peglaj stalno, jer je ona tako navikla. Da bude stub kuce u kojoj je uvek sve na svom mestu, gde vreme za predah ne postoji, jer mora se uvek raditi.
Sa druge strane, tu je baka Ljubica, sa uvek sredjenom frizurom, blagim mirisom ruzmarina koji se kao oblak siri oko nje, knjigama na stolu (od kojih uvek bar jednu nisam videla pre, i od kojih je uvek bar jedna na francuskom jeziku, jeziku koji je ona poducavala generacije i generacije beogradskih skolaraca). I sve ovo gore je nebitno, jer tu je ta ista baka Ljubica, koja nikada, ama bas nikada, i ne daje savete, nego me pusta da iz njenih prica, dogadjaja, ucim i zakljucujem.
Pricam joj, u poverenju, koliko sam umorna, koliko bih nekada vristala da mogu, da smem. Koliko bih zelela da danima lezim u krevetu i da ne znam ni za sebe, ni za dete, ni za muza. Jesam li ja losa majka? - pitam je.
Ja sam jednom sama otisla na more. - kaze mi. Divno, blago vama, taman da joj kazem, kada ona nastavlja. Sin mi je imao skoro vec dve godine. Muz je radio. A ja sam, suocena sa brojnim obavezama oko deteta, trazenju nove skole u kojoj cu raditi, pritiscima moje majke i svekrve, pocela da sumnjam u to ko sam ja. Pre deteta imala sam svu ljubav ovog sveta, svu paznju. Hocemo u pozoriste, idemo. Hocemo li u setnju, idemo. Hocemo li, u inat komsijama, slusati glasno ploce i piti merlot, naravno da hocemo. I onda, odjednom, u stanu smo i muz i ja, i svekrva, i moja majka povremeno, i svi trcimo i letimo oko deteta, da se vise i ne gledamo i ne razgovaramo medjusobno. Dete je bitno, samo ono i niko vise.
I tako meni jednoga dana, dodje svega preko glave. Kazem muzu, hajde idemo negde samo ti i ja, kao ranije, a on me pita: A dete? Pre braka bi me pitao: Kuda? Dete neka cuvaju nase majke, ionako se otimaju koja ce vise biti sa njim. - objasnjavam mu. Ne dolazi u obzir, odgovara mi. Kakav bih ja otac bio?
Prijateljice sa kojima sam se druzila, vec su ili bile na moru ili su planirale da podju kasnije, neke udruzene, neke sa muzevima. Shvatam da sam ostala sama. Bez podrske, bez razumevanja. Odlucujem u svojoj glavi, a to ti je dete moje, uvek i najbitnije, da si sam sa sobom na ti, i da ti je sve kristalno jasno, idem sama. Samo jos to muzu da saopstim. Bezbolno.
Ceo dan sam provela u spremanju njegovih omiljenih jela i poslastica (dobro, posto me on vise ne moze cuti, Bog da mu dusu prosti, a i ne ide da lazem, tortu sam kupila u jednoj, a kolace u drugoj poslasticarnici, a rucak je spremala njegova majka, mada sam joj ja rekla sta da pravi i pripremila joj sve sastojke). Sacekala sam ga sa detetom u krilu, toboze malo uplakana (u tu svrhu imas onu kao tigrovu mast, ali samo malo stavi na oci da ne oseti miris, luk ne pomaze, luk je izvikan, dosta se oseti, i umesto par suza moze ti izazvati potop).
Ljubi nas u celu, i gleda me, i pita da li je sve u redu. Ne osecam se najbolje, mislim da cu se razboleti, kazem mu. A sto si plakala? Pa zato sto se plasim da ne zarazim malog. Znas kako je osetljiv. Prosli put smo bili bolesni nedeljama. Prvo ja, pa on, pa opet ja, pa ti na kraju. Hoces da ga posaljemo kod babe? - pita me. A sta kazes da ja odem negde, u banju neku... Ili mozda na more?Ma, ne, to je glupa ideja, govorim mu. Sta cu ja bez vas? Kako ce mali bez mene? Na trenutak me gleda kao da me ispituje, da li je moguce da ovo predlazem, da li mi je lose kao sto tvrdim, da li... Ne govori nista, samo cuti. U tom, eto svekrve, koja sva presrecna prica kako ce rucak biti bas po muzevljevom izboru. Cekam da li ce se izbrbljati da je ona sve pravila, ako to ucini ima da je sutnem u cevanicu, ili je polijem vodom koju dete srce. Srecom cuti.
Nakon rucka, primecujem zadovoljni smesak na licu svoga muza, molim ga za aspirin i povlacim se u krevet. Boli me glava, kazem mu. I onda ga cekam. Dolazi kroz pet minuta. Opet me pita sta mi je. Opet mu kazem da mi je lose. Ne znam sta je u pitanju. Virus mozda? Samo glavobolja? Slusaj, kaze mi, podji ti do mora na sedam dana, ja cu biti sa malim, i moja majka. Ionako je vreme da ga malo pustimo od nas, da se malo odvojite, osamostalite. Odbijam tu ideju. Odbijam je naredna tri dana, a u stvari, moj kofer je vec spreman. U njemu je vec novi kupaci kostim, jer stare, devojacke, ne mogu vise nositi. U njemu su sve potrebne stvarcice. I sto je bitnije od svega, nema nijedne bebece stvari. Ni jedne igracke. Nicega.
I ti me duso moja, pitas da li si ti losa majka? Nisi, naravno da nisi. A kada sada unazad pogledam, nisam bila ni ja. Uprkos ovoj maloj predstavi. To letovanje mi je bilo jedno od najprijatnijih u zivotu. Setala sam, plivala, citala, slusala zvuk talasa, slusala druge ljude kako se smeju, zabavljaju... Svake noci sam gledala zalazak sunca. Svakog jutra sam bila prva na plazi i gledala izlazak Bilo mi je ponekad tesko, pitala sam se sta li moje dete radi, sta li radi muz, da li su dobro... Kada god bih videla neko dete, prisla bih da ga pomazim. Ali, isto tako, kada god bih cula deciji plac, mogla sam komotno da se udaljim i odem, jer to nije bilo moje dete i nisam morala da ga tesim, zabavljam i izmotavam se.
I vratila sam se posle sedam dana, odmorna, cila, vesela, zivahna, muzu kom sam puno nedostajala i detetu koji je uz svu silnu paznu baba i oca, skroz izgubio iz vida da ja uopste nisam ni bila tu. Kada se moj sin kasnije ozenio, i dobio dete, i kada sam njemu i njegovoj zeni ispricala ovu pricu, rekao mi je samo: Majka, pa ti si genijalna. A ti draga moja zeno, nista ne pokusavaj. I da se razbolis, dete ostaje sa tobom. Hihihi, pa, mozda sam njoj trebala ovu pricu da ispricam u poverenju.