Mali mangup

Kako vase dete bude raslo, uocavacete raznorazne promene na njemu. Cipelice koje ste kupili pre tri meseca odjednom ce mu postati male. Pokusavacete da mu zakopcate bodic i shvaticete da je to nemoguce, da mu je bodic mali. 

Male ruke odjednom postace snazne, tako da kada vas bebac udari po nosu, stvarno cete videti sve zvezde... I Gretu Garbo, i Merilin Monro, i Vivijen Li... Ma koju kod pozelite... Cak ce vam se te iste zvezde smesiti i mahati vam, u slucaju da bebac zamahne jos po koji put po vasem nosu, glavi, oku... 

Ali, ono sto cete takodje uociti, bice i sve vidljiviji i jaci karakter vaseg deteta. Njegove reakcije na to kada mu pridje neka nepoznata osoba. Njegovo ponasanje kada ne dobije igracku koju pozeli. Ili mu neko uzme njegovu loptu. 

Kazu da sva deca moraju proci kroz tu fazu. Kada raste njihovo JA. Kada se uce sta se sme, a sta ne. Bitno je samo, kako takodje kazu, da ako jedna osoba, mama na primer, nesto ne dozvoljava, da to isto ne dozvoli i druga osoba. Baka, tata... Bilo ko. Kada mu drugo dete nesto uzme, kazu, treba lepo detetu objasniti da mora da deli stvari, na igralistu, u vrticu. Da svaki tobogan ili ljuljaska nije samo njegovo. Sve to kazu, ali u praksi to bas nije tako lako.

Otvaram vrata sobice u vrticu i vidim mog bebca kako radosno plese uz pesmicu "Razbole se lisica". Posle par trenutaka, vidi me mali mangup, i veselo lice i osmeh, sire se u placljivi izgled i uzvike: Mamaaaa, mamaaaa!, uz nekontrolisano trcanje ka meni, kao da ga jure sva deca sveta. Bio je super, lepo je jeo, spavao je dva sata, probudio se jednom, ali samo sam ga malo potapsala po guzi i nastavio je da spava. - kaze mi vaspitacica. 

Uzimam svoje uplakano pile, grlim ga, a on se lopuza mala mazi i mazi, place, a suza nigde. Kazem mu: Idemo kuci, prase malo, vidi sta ti je mama donela, i dajem mu bananu iz torbe. Njegovoj sreci nema kraja, ali eto problema, nece sam da je jede, nego mi predaje bananu u ruke, kao da mi kaze: Pa daj mi ti, sta je problem? 

Stavljam torbu na ledja, bananu uzimam u jednu ruku, bebac se pravi pametan i nece da hoda. Stavljam njega u drugu ruku. Hodamo do izlaza tako, ja mu dajem parcice banane, vise ni sama ne znam kojom rukom, kada vidim da napolju pada kisa. Ne jako, ali potreban nam je kisobran. Nama je vrtic malo dalje od stana, imamo jedan bas iza zgrade, ali smo ovaj zavoleli i u njemu ostali. Iako to znaci dvadeset i vise minuta pesacenja sa bebom. Pokusavam da bananu dam bebcu da je drzi, kako bih ja mogla da nosim kisobran. Ne vredi. Vristi koliko place. Dam, dam! - vice mi. U prevodu je to - daj, daj. 

Nemam pojma kako uspevam, ali drzim u rukama i bebca i bananu i kisobran i uspevam da ga hranim. Sve je sjajno, ako izuzmemo cinjenice da mi je leva strana tela skroz mokra od kise, da sam crvena kao rak koliko se naprezem da sve ovo kao akrobata izvedem, i da se bebac toliko migolji da dohvati kisobran, da se stvarno svakog trena plasim da mi ne ispadne, i ne razbije se. 

Stizemo do autobuske stanice, razmisljam u sebi, mozemo bar stanicu prevozom, cisto malo lakse da mi bude. Guramo se medju ljude, bacam koru banane koju je bebac konacno pojeo, pokusavam da spustim bebu kako bih mogla da sklopim kisobran, i posle ga opet uzmem u narucje, kada on krece da vristi iz sve snage. Okrece se ka meni, udara me rucicama po nogama, svoje noge krivi i izvija, nece da stoji i to je...  Misli sada: Pustila me je na zemlju i moracu sam da hodam... Pruza mi ruke, i iako pokusavam da ga umirim bar na sekundu dok nadjem snage u sebi da ga opet uzmem, ne dozvoljava mi mali mangup, i ne prestaje. 

Uzimam ga opet, dok me gomila ljudi gleda kao da sam pala sa Marsa, a bebac videci sve te poglede uperene u nas, krece da se pravi vazan, pa se na trenutak kao stidi, a onda me tako udara po nosu, ocima, glavi, da vise ne vidim ni zvezde, nego mi je vatromet ispred ociju. Polako, smiri se, govorim mu. Ne vredi, kao da hoce svima da pokaze kako je on jak i snazan. Onda krece da se savija i hoce da uzme mokar kisobran, pritom me sutirajuci u svaki deo moga tela. Nece da se smiri i to je to. Kaze mu jedna baka: Zar majku da tuces, to nije lepo!, on je gleda skoro sa smeskom, i onda kada se ona osmeli da ga pomazi po maloj patici, on krece rukom i ka njoj. E tada mi puca film. Dosta vise, kakvo je to ponasanje! - kazem mu povisenim tonom. Jos ne vicem, ali vidim da je i ovo upalilo. Istog trenutka, smiruje se, grli me jos jace i ljubi u obraze. I kako ja sada da se ljutim na njega? Kako?

Dok se vozimo miran je kao bubica, stizemo kuci, sredjujemo se bez placa, bez reci. Bebac uzima svoje omiljene stvari za igranje - metlicu i lopaticu, i niti se cuje niti se vidi. Smeska se kada me pogleda, ponekad mi pridje i ljubi me i grli. I sve je sjajno narednih pola sata. Onda dolazi muz sa posla, i cim cuje kljuc kako otkljucava vrata, bebac se dize sa poda, prilazi vratima, i kada ugleda tatu, krece da place i vristi: Tataaaa, tataaaa... A tata se topi, uzima ga u ruke... I onda isto dobija batine... Po glavi, oku, nosu... I bebac se glupira, i pravi vazan... O, Boze, na koga li je ovo dete?!