Moja masta moze svasta
Konacno imam malo vremena za sebe. Dete je u vrticu. Muz je na poslu. Moje dve jedine obaveze prepodne jesu da napravim dorucak za bebca, mada ce on svakako jesti i u vrticu i da ga odvedem do vrtica.
Ipak, i pored tog novog vremena za sebe, nemam pojma sta cu sa sobom. Vratim se u stan, ukljucim tv, ukljucim komp. Ni ne trepnem, a vec je doslo vreme da idem po klinca. Niti sam sredila stan. Niti sam skuvala rucak. Nisam ni spavala, odmorila se. Vreme mi je proletelo dok sam gledala raznorazne reprize repriza serija, ili visila na netu.
Razmisljam sta bih mogla raditi. Koji novi posao traziti. I tada, zahvaljujuci prethodnom ruznom iskustvu, navucem na sebe crne oblake, i nervira me sve sto postoji na kugli zemaljskoj.
Ipak, kada razum konacno stigne, i popricamo malo, shvatim da ne moze vise ovako. Uzalud trosim dane. Zar je moguce da je moja svrha ta da samo sedim u fotelji i kao kakva ovca blejim.? I istog trena kada se to zapitam shvatim da to nije zivot koji ja zelim. I da necu takav zivot da zivim. Da kukam. Da se ne pomeram. Da uz telo i mozak vene, bez ikakve motivacije i inspiracije da gura dalje.
Davno mi je rekla moja bivsa komsinica, baka Ljubica (procitajte tekst: I gola ako hocu): "Kada nemas sta da radis i dosadno ti je, ti uzmi udari se svom snagom po usima. I zapitaj se, boli li te, zuji li ti? Ako te bar malo zaboli, znaci ziva si! I onda kreni, svom snagom, smisli bilo sta. Cetiri jezika sam ja tako naucila. I sina odgajila. I na izlozbe isla. I na koncerte isla. I slikala sam. I svirala. Kako sam to radila? Pa, mogla bi to mog pokojnog muza da pitas. Rekao bi ti: Odlicna je bila. Slike su bile prelepe. A svirala je kao andjeo. Onda bi ti se nasmejao, i cereci rekao: Naravno da lazem. Slikala je kao dete od tri godine. A kada je svirala, ceo komsiluk bi bezao na reku, u setnju, da je ne slusa. Ali, dete moje, divan mi je bio taj moj muz. Znao je da nista od toga sto hocu ne znam. A terao me je i podrzavao u svemu. Jer, iako sam predavala u skoli, imala sam i ja dane kada me dosada, ta djavolja rabota uhvati i ne pusta. I na tebi je samoj da li ces da se boris. Ili ces da se prepustis. A to je uvek najlakse. Ali ne i najlepse."
I tako mi reci baka Ljubice zuje u usima. Dovoljno mi je i to, ne moram se udarati. I shvatim. Radicu ono sto volim da radim. Pisacu. Radicu nesto sto me smiruje. Sto mi pomaze da oteram crne misli izvan mog gnezda. Sta bi to moglo biti pored pisanja jos? Slucajno naletih na prijateljicu koja prodaje divne kutije za nakit. Prica mi o kutijama. Kako ih stvara. Cula si za Dekupaz? - pita me. Cula sam, kazem joj, ali objasni mi vise. I onda mi objasnjava. Sta sve moze. Kako moze. Sta je sve potrebno.
Pitam muza: Da li da se usudim, da li da probam? Probaj, kaze mi. Dodje mi da se opet udam za njega. Moracu da javim baka Ljubici da je i moj muz kao njen. Samo se nadam da cu ja od nje biti talentovanija. Kucni budzet izlazem manjem trosku. Kupujem boje. Cetkice. Kupujem lak, lepak. Uzimam i materijal koji cu urediti. Drvene podmetace i posluzavnik. Stizem kuci, uzbudjena kao skolarac pred skolu (tacnije kao ja nekada, pre septembra, nisam sigurna raduju li se jos danasnji malisani skoli).
Ne mogu docekati da uspavam bebca. Sirim novine po stolu, palim sva svetla po stanu, krecem u akciju. Podmetaci prvo. Nisam isla ni na kakvu obuku. Samo sam slusala prijateljicu. I citala postupke na netu. Ako mi ovo uspe, i imam bilo kakvog dara, ici cu i na kurs kasnije. Prvo bojama bojim podmetace. Muz me gleda, i savetuje: Malo bolje ovde, i ovde. Hoces ti da probas? - pitam ga. Uzima i popravlja mi sitne greske. Kako je smirujuce! - divim se na glas. Onda cekam da se sve osusi. Ne mogu docekati. Mogla bih ukljuciti fen, ali bebac spava, probudicu ga.
Sutradan trcim kuci kada ostavim klinca u vrticu, i cepkam motive. Slazem ih po podmetacima kao kakvu slagalicu. Osecam se tako snazno, i tako ispunjeno. Ko bi rekao, koliko jedna stvar moze da ti promeni svakodnevnicu. Ne palim tv. Ne palim komp. Samo pustam muziku. Kada konacno ugledam gotove podmetace ispred sebe, preponosna sam. Cekam muza kao kakva siparica, i sto puta pitam: Svidja li ti se? Svidja li ti se? Odlicno je, kaze. Cekam da li ce sada da se naceri i umre od smeha, i da mi kaze, batali, nemas pojma. Ali ne, on kaze - odlicno je. Te iste veceri, uzimam posluzavnik da radim. I njega zavrsavam, pa onda narucujem nove kutije, sat, posluzavnik...
Dok cekam da mi sve stigne, jurim predmete po kuci kojima je potrebna popravka i malo ulepsavanja. Osecam se kao kakva umetnica. Ne brinite, naravno da sam svesna koliko ne znam. Pocetnik sam jos. I puno ce mi truda i rada trebati da naucim sve. Rece mi neko: Ajme, pa sto to radis, to sada svi rade, neces od toga zaraditi! Meni to i nije svrha, odgovaram. Meni je samo drago sto ovo radim. Vidim i sama koliko vrednih, predanih zena, radi dekupaz, i gledam koliko su one savrsene, a ja nisam. Ali, na samom kraju, poenta uopste i nije u tome da sve bude savrseno. Nego da ucinimo nesto sa nasim zivotima. Da se trgnemo. Da se ne predamo i ne cinimo dane jednolicnim i dosadnim. Jedan dosadan dan raste u drugi. Drugi u treci. I tako, odjednom, shvatite da ste izgubili i dane i sebe, i drage ljude oko sebe. Koje ste uvukli u vase kolo dosade.
Neko je jednom rekao, pisala sam vec o tome, pametnom coveku nikada nije dosadno. I u pravu je taj neko bio. Svaki nas dah, tren, dan je dragocen. I zato cu se ja truditi da ga bas tako i zivim. Dragoceno.