Pinokio, Pinokio

Nemam obicaj da prisluskujem tudje razgovore. Ali, jedan razgovor sam cula i ostao je duboko urezan u mom secanju. Preslatka devojcica kojoj ne moze biti vise od sest godina. I njena majka. U zucnoj raspravi. Devojcica se ljuti na majku. Kaze joj: Eto, nisi htela sa mnom da vezbas slova. I ja jos ne znam da citam. A majka joj na to odgovara: Pa dobro, naucices, vezbacemo. Kada? - pita devojcica. Kada stignemo. - odgovara majka. Je li mama, znas li ti koje su to dve devojcice koje jedine znaju da citaju kod nas u grupici? - uporna je devojcica. Znam. - odgovara majka opet. Ona i ona, jesam li pogodila? Jesi, mama. A je li one znaju da citaju pre mene zato sto su njima mama i tata glumci, ili zato sto su oni sa njima vezbali?

Pauza. I onda odgovor majke, meni sokantan, ali nije moje da gundjam. Zato sto su im mama i tata glumci. - odgovara majka. Ne vidi me, dok stojim u hodniku iza njih, cekajuci vaspitacicu da je nesto priupitam. I bolje sto me ne vidi. Videla bi nevericu na mom licu. I blagi prezir. Ali, cutim i cutim, jer nije na meni da sudim, zasto ona ne vezba sa svojim detetom, zasto to isto preslatko dete zavarava, da ne kazem laze... Mozda ima svoje razloge, mozda joj se tako hoce. Ali ja tog istog trenutka, tog istog dana odlucujem sledece:

Crtacu sa svojim detetom. Po papirima, po betonu, po zidovima.

Plesacu sa svojim detetom. Uz Gangam style, uz Nirvanu. Uz Silvanu. On neka bira.

Citacu sa svojim detetom. Prvo ja njemu. Pa kada ga budem naucila i da cita, onda on meni. Pa opet ja njemu, ako se njegove male oke umore tokom dana, i trazi da mu ja procitam pricu za laku noc.

Igracemo se loptom. Kako god znamo i umemo.

Gledacemo crtace. I Mikija, i Masu, i Tigra i Pua. Gledacemo i slusati decije pesmice. Iznova i iznova.

Cisticemo kucu metlom i lopaticom. Posto je izgleda moj bebac povukao na babu. I samo bi da radi. Pruzi mi metlicu, uperi prstic u pod i kaze mi: Cis... I sta cu, htela-ne htela, cistim kao luda. Bar ce nam kuca biti blistava i cista.

Ucicu ga kako da se ponasa. Kako ne sme da se ponasa. Kako se drugari i drugarice cuvaju. I vole. Kako se niko ne udara i ne grize. Kako to nije lepo.

Prenosicu mu sve ono za sta ja mislim da su prave, lepe, istinske vrednosti.

Mozda mu se to nekada nece svideti, ali i tada cu ispostovati njegove zelje. Do trenutka kada ne predje postavljene granice. Znaci, smoki ne moze za rucak, nego ponekad, samo ponekad za uzinu. Ali uz neku vocku. Znaci, nema ujedanja po parkicu, zato sto mislimo da je svaki tobogan, ljuljaska nasa. Znaci, nema crtaca po ceo dan. Nego, u odredjenom periodu. Po jedan, dva. I po njegovoj zelji.

Vozicemo se na ringispilu. Skakacemo po trambolini. Kada budemo malo porasli krenucemo na neki sport. Jedan ili vise njih. Sta god se mom decaku bude svidelo. Upisacemo i neku skolicu jezika. Ili skolicu crtanja. Pevanja. Cega god. Bitno je samo da svoje dete necu nikada forsirati da radi nesto sto ne zeli. Znaci, ako ga upisemo na fudbal, zato sto mislimo da bi mozda to voleo, a njemu se to ne svidi, fudbal nas vise videti nece, ukoliko nas decak drugacije ne odluci.

Ja sam uvek za to. Za dogovor. Mozda mislite da je bebac jos uvek mali. Sta on zna? Tek je napunio 18 meseci. Verujte, zna on i vise nego mi.

Pustacu ga da sam bira. A ja cu mu davati izbore. Nadam se lepe i prave. 

I uvek cu, ali uvek, biti tu za njega. I nece mi biti tesko da hiljadu puta prelazimo slovo A, ili slovo T, ili slovo J. Vezbacemo polako. Sricanje, scitavanje, kako nam bude islo.

Sabiracemo brojeve, oduzimati ih, mnoziti i deliti. Uciti o prirodi. Uciti o drustvu. Uciti o svemu. Na pocetku zajedno. A posle on sam, uz mene i oca da ga podrzimo. Ali, ovo je sve daleko od nas. Zanela sam se malo. Vec bih da dete dam u skolu, izgleda me je uhvatila ova euforija prvog septembra.

U svakom slucaju, poenta je: Bicu iskrena prema svom detetu. Necu ga zavaravati, lagati. To nikada nije resenje. Naravno, slozicete se, ne mora se detetu bas sve reci, ali isto tako dete se ne treba ni lagati. Jer sta ce on nauciti od mene ako mu kazem: Ako budes dobar, kupicemo ti autic. I onda se on trudi (iz pogresnih nekih razloga), bude super dobar, i na kraju ne dobije nista. Sta mu onda reci? Opet ga zavarati? Ili mu reci: Mama se samo salila.

Ne odgovara mi to. I ne zelim tako. Mi cemo nase dete vaspitavati na neki nas nacin. Kako mi mislimo da treba. Mozda je to pravi put. Jer sigurno cemo ga uciti poverenju, odgovornostima, mogucnostima izbora. A mozda je to put kojim se redje ide. Jer lakse je reci budi dobar zato sto ja tako kazem, nego objasnjavati sta to znaci kada je neko dobar i kako se treba ponasati, i kako je to jedno divno osecanje i za dete i za mamu i tatu. Lakse je reci svom detetu, druga deca su pametnija, jer su deca glumaca!, a ti drago moje dete, posto to nisi, ne moras ni znati da citas. Uf, najezih se sva. Ako ima nekih ljudi da stvarno ovako misle, tesko nama, odoh odmah da upisujem Akademiju dramskih, kako mi dete ne bi bilo nepismeno i neobrazovano. 

Bas u tome lezi problem. Nasim delima, recima i izvrdavanjem istine, napravicemo i od njih mala Pinokija, decu nesigurnu u sebe i uciti decu zavisti. 

Mislite li da preuvelicavam, da nije sve ovoliko strasno? Ja se iskreno nadam da nije, i da nikada vise necu morati da slusam neku drugu majku kako govori gluposti svom detetu. Eto toliko, razbesneh se na sebe sto sam dozvolila da me sve ovako razbesni.