Savrsen zivot

Ja nisam savrsena mama.

Moj zivot nije savrsen.

Moj muz nije savrsen.

Mozda i moje dete za nekoga nije savrseno.

Kada pogledam unazad, ako zelite istinu, nisam bila savrsena ni kada sam bila sama. Bez deteta. Ali, sta je uopste savrsenstvo? Ja sam oduvek bila svoja. Ja sam se uvek trudila da ja budem ja. Dosledna sebi i svojim shvatanjima. Naravno, neka moja razmisljanja i stavovi su se promenili tokom godina. Od dana kada sam bila samo mala devojcica, koja je gledala u nebo i oblake i zamisljala sve likove grcke mitologije i znala ih napamet. Kada sam jos verovala u dobre ljude, uvek srecne zavrsetke i Deda mraza. Cek, cek, stanite, u Deda mraza jos uvek verujem.

Kroz skolovanje, pa sve do danasnjih dana.

Menjala sam stilove oblacenja, boju kose, ucila sam o sebi i menjala sebe. I trazila to nesto savrseno. Ali savrsena nikada nisam bila. Onda se valjda podrazumevalo i da necu biti savrsena mama. Sa savrsenim zivotom.

Moja vizija savrsenog zivota daleko je od one koje zivim. Jer savrseni zivot za mene predstavlja zivot na nekoj plazi, gde nema zime, samo vecito leto i sunce, budjenje uz izlaske sunca, predvecerja uz casu vina i zalazak sunca. Bez stresa, bez nerviranja. Bez poslova koje ne volimo a koje moramo raditi u ovom nasem svetu. Slusanje suma mora. Slusanje malih decijih koraka, koji trce ka meni, dok lezim zavaljena u lezaljku ispod dve palme, i pisem... Pisem... I uzivam. Ali, savrseni zivot je savrsen, bas zato sto je on taj koji nas tera da se vise trudimo i radimo, i tezimo ka ispunjavanju nekih nasih ciljeva i snova.

Mozda nikada necu ziveti ovaj gore, za mene savrseni zivot. Ali cu sasvim sigurno zakaciti neku lezaljku ispod dva drveta, ne moraju to biti palme... Naci cu vec bilo sta.

Moj muz... Ni on nije savrsen. Nekada ga ne mogu probuditi kada zaspe... A dete place i place... Nekada kada mi treba samo da je tu uz mene, njega nema. Ili je od umora vec u krevetu, ili pokusava da ovo nase gnezdo u haosu malo sredi za mene i naseg junaka. Nekada se posvadjamo. Pa se durimo. Prvo ja. Posle on. I naravno, ja sam uvek u pravu. Ali, pitate li se kako bi bilo da imate savrsenog muza. Meni, nesavrsenoj, to bi bilo kao da vas svaki dan neko podseca kako je moguce da je neko tako divan, i pametan, ma presavrsen. A vi to niste.

Moj muz... Ne, nije savrsen. Ali, on je meni, bas takav kakav je najbolji na svetu. 

Da li od nesavrsene mame i nesavrsenog tate, dete moze biti savrseno? Ne, pomislicete. Mozda, samo mozda, moje dete nekome nije savrseno. Ali nama jeste. Njegovi mali prstici na nogama, neobicnog, nepravilnog oblika. Njegova narav, njegov karakter, koji se pokazuje sve vise i vise svakog dana. Mali savrseni tvrdoglavko. Mali savrseni nestasko. Kazete da dete ne moze biti savrseno jer je nestasno? Gresite, o gadno gresite. Meni je moje dete bas tako. Od glave do pete savrseno. Bas kao i svakoj drugoj majci njeno dete. Najlepse, najpametnije, ljubi ga majka. Bas od te savrsene glavice do savrsene pete.

Smorih se vise od ovoliko savrsenstva. Ali kao sto sam vam rekla. Ja nisam savrsena. Nekada pricam i pricam i tako u nedogled. A bebi i muzu i drugim ljudima nije do price. Vec do par minuta divne tisine. Nekada ne spremim rucak. Nego ga narucim, kupim. Nekada mi je kuca u vecem haosu nego Hirosima. Posle atomske. Nekada dignem glas na svoje slatko savrseno dete. Nekada bih radije lezala u krevetu i ne bih izlazila iz njega, nego bih zivela u svom savrsenom svetu iz snova. Ali, samo dok me moj mali decak ne bi pogledao svojim savrsenim okama, kao da mi kaze: Mama, ti si meni takva kakva jesi najbolja na svetu. I volim te puno! Uf... Savrsenstvo moje! I onda shvatim... Ni ne zelim da sve bude savrseno. Nego da samo budemo zajedno. I da budemo srecni.