A vi kako ste?

Cekala sam skoro dva i po sata kako bih stigla na pregled kod lekara opste prakse. Grlo me boli danima, kasljem kao magare, a posle svega toga pocelo je i uvo da me boli. Stvarno.

Pritom, toliko sam iscrpljena, da i nije cudo sto me svaki put sastavi neka bolest, prvo mog decaka pa mene. Kad vec spomenuh mog decaka, od njega me ovih dana i konstantno boli glava, da li je to taj uzrast u pitanju ili samo neka faza, ali on kmezi za svaku sitnicu. Cim mu nesto nije po volji. I mogao bi da kmezi, ja mislim satima, sto meni jos vise ide na ove moje okrnjene zivce. No, dobro, da ne razmisljam ja sada o njemu. 

I taman kada sam mislila da ce me uhvatiti i pauza, sestra u hodniku nas je obavestila da doktorka danas nece na pauzu, jer ima previse posla. Tesko njoj. Blago meni.

Konacno stizem na red. Moja doktorka ne radi, menja je nesto starija doktorka, koja se, u trenutku dok ja ulazim, javlja na svoj telefon mobilni telefon.

Kaze mi: Sedite. Onda je cujem kako objasnjava toj nekoj osobi: Ne, ne kazem Vama da sednete, nego mi je usao pacijent. 

Kako ste, kako se osecate? - pita. Ja cutim, jer ne znam kome se obraca. Ona, na trenutak spusta mobilni i ponavlja mi pitanje: Kako ste, kako se osecate? Sta Vas muci?

A-ha, mene znaci pitate, kazem joj. Krecem da joj pricam ali ona i dalje drzi mobilni na svom uhu, i nije mi jasno slusa li me, ili ne. 

Dete mi je bilo bolesno, pa je izgleda preslo na mene. Kasljem. Boli me grlo. Boli me uvo.

Da Vam kazem, iskreno, i mene boli uvo. - govori doktorka. Gledam je netremice i ne znam kome je to rekla, meni, osobi na telefonu...

Izvinite, jeste li meni nesto rekli, pitam je, i da li hocete da ja sacekam da zavrsite razgovor? Da izadjem? Ili sta god? 

Nema potrebe, zlato drago, dodji da te poslusam i pregledam grlo. Cujem kako kasljes, bas strasno. - govori mi i gleda me sa osmehom. Telefon joj je i dalje na uhu. Govori tom nekom na vezi: Budite na vezi, samo da uradim nesto.

Sta ona misli, govori tiho doktorka, dok me pregleda. Njoj curi u stanu, a ja da zovem majstore, ne pada mi na pamet. Rekoh joj da me boli uvo, nije to valjda ocekivala, eno je vristi u slusalicu.

Opet gledam u doktorku, i ne znam sta da mislim. Dok se radi, nije vreme za privatne razgovore, ali onda kada pogledam da je danas samo ona tu, i da menja i svoju koleginicu, i ima toliko pacijenata, verovatno zena i nema vremena za privatnost. Ni za pauzu. Trudim se da je razumem i da se ne bunim i ne pravim probleme. Samo da mi kaze sta mi je i sta da pijem, ne bi li me sve ovo vise proslo.

Sacekajte, govori mi! Ustaje sa stolice, i slusam je dok mi govori koju terapiju ce mi prepisati, sta da pijem i ostalo. Onda se zavukla u neki orman, trazi nesto i sve vreme mi govori.

Onda u jednom trenutku, ucini mi se da cujem kako mi kaze: A kako se Vi psihicki osecate? Naginjem se sa stolice, da vidim sta to ona radi, ne vidim joj vise glavu, samo telo skoro uronjeno u orman, i kada mi ponovi pitanje, nemam druge, otvaram joj dusu, srce... Ma, pricam joj u par minuta sve.

Ne spava beba, ne spavam ja, nervozna sam zbog posla. Umorna hronicno. Pitam se da li sam dete toliko razmazila, pa je sada prava kmeza pekmeza. Znate, govorim joj, ja njemu nikada nisam dala da zaplace kada je bio mali...

Kome? - govori doktorka, i seda na svoju stolicu uz tresak.

Mom detetu, znate. Ima 19 meseci. - odgovaram.

Gleda me belo. Primecujem da joj je telefon u ruci. A ruka kod uha. Ni primetila nisam da je, dok je ustajala, uzela svoj mobilni sa stola. Javicu Vam se kada dodjem kuci. - govori toj komsinici. I nemojte se vredjati, pitam kako ste psihicki jer ste se mnogo uznemirili zbog sitnice. Curi pa curi, sta da radite! Bitno je da ste Vi zivi i zdravi. Cujemo se, prijatno!

Spomenuli ste dete, izvinite, morala sam ovaj razgovor da zavrsim, deseti put me danas zove, nije normalna. Sta Vam je sa detetom, bolesno je i ono, sta kaze pedijatar?

Ma, ne, nista, krecem da govorim, shvatajuci da ono pitanje o psihickom stanju uopste nije bilo upuceno meni, a sto je i najbolje, doktorka nije cula ni rec o mojoj tuznoj prici, koju joj eto tako ispricah... Da jeste, verovatno bi me smestila na neko odeljenje (znate vec koje), da budem malo na posmatranju.

Uzimam recepte, uzimam svoju knjizicu, doktorka se jos jednom izvinjava, a ja...

Okrecem se i brzo izlazim napolje. Zelim da joj kazem, hvala sto smo se ispricale, tj. sto sam Vam se izjadala... Nekako mi je bilo mnogo lakse. Ali, shvatam da bi me samo zacudjeno gledala, jer ne bi imala pojma o situaciji koja mi se dogodila.

Po izlasku iz Doma Zdravlja, zovem muza i pricam mu sve, on se smeje, i kaze mi: A ti si jedva docekala da te neko pita kako ti je, pa da mu se izjadas?

Pa... naravno da jesam! Imam i ja dusu, znas. - govorim mu ljutito. Ali u sustini se ne ljutim, nego mi je smesno. Jako smesno. I sto je najgore od svega, ceo taj dan mi prolazi u razmisljanju o tome kako sam ja... I fizicki i psihicki... I ceo dan,na bilo kakvo pitanje, odgovaram kao papagaj, cak iako sam sama u prostoriji sa muzom: Mene pitas? Za svaki slucaj. Jer ko ce znati. Mozda on prica sa nekim drugim.