Bolje je kada si Hrono
Onoga trenutka kada shvatite da je vas zivot u vasim rukama... E, pa, tog trenutka krece sve za vas da se menja.
E, sada, cinjenica je da dok to ne shvatite prodje puno vremena, a i vi se suocite sa nizom razlicitih dogadjaja. Sve dok vas jedan od tih dogadjaja ne tresne pravo u lice. Ili vise njih.
Dok sam nakon porodjaja, suocena sa novim izazovima majcinstva, o kojima nisam imala pojma ranije (prvo dete, znate kako kazu, za vezbanje sluzi), i suocena sa nekim neprijatnostima koje sam dozivela (pisala sam vam vec, da ne ponavljam sada opet), gomilala u sebi nezadovoljstvo i gomilala kilograme, iako svesna sta cinim (jer ne mozete biti nesvesni da ste pojeli dva cipsa, popili tone soka i skoro pola torte koju ste napravili detetu), nekako nisam imala volje i snage da se pokrenem.
Koji su bili moji okidaci, da promenim svoje ponasanje i svoju ishranu, pitate se?
Broj kilograma koji je pokazivala vaga? Ne...
Cinjenica da vise ne postoji ni jedna garderoba sem trudnicke, koja mi je odgovarala? Ne, ni to.
Ekspanzija emisija i novinskih clanaka o stetnosti lose ishrane? Ne, nazalost.
Iako je sve ovo na mene uticalo, takodje. Mnogo. Ali ne dovoljno da se trgnem i bilo sta promenim.
Prvo su me tresnuli po nosu. Neki moji bliznji. Ne direktno, jer verujem da vam niko nece reci: Ajme, gle kakva si, bas si se ugojila. Ne, nego po meni, suptilno. Bas onako kako treba. Znali su kako ce me naterati da reagujem. Verujte mi, kada su mi ucinili sledece, bila sam prvo ljuta. A sada... Sada sam zahvalna.
Komentari tipa: Koju velicinu da ti uzmem? Ma uzecu ti ja najvecu, sigurno ce ti biti dobra..., zatim: Sada si i zvanicno najdeblja u porodici!, iako to nisam stvarno bila... Pogledaj ruke kolike su ti, kao kod nekog bildera... Kljuckanja, kljuckanja, koja su u samom pocetku kod mene izazivala jos vise nerviranja i prejedanja (jer ja sam se lecila cokoladom)... Da bih, u jednom trenutku, tokom noci, svesna koliko loseg sebi cinim, a samim tim i svom detetu i muzu, samo odlucila i prelomila i obecala sebi: Neces vise tako!
Ustala sam ujutru. Iscedila malo limuna u mlaku vodu. Popila to.
Odvela (da ne kazem odnela) dete u vrtic. Vratila se kuci, brzim tempom.
Usput, kupila potreban hleb (dragi hroneri, znate koji da ne pisem sada). Tostirala ga.
Doruckovala tost, jaja i domacu pecenicu. Uz krastavce.
Popila gorku kafu, pola sata posle dorucka. Prijala mi je. Iako je bez secera.
Stavila kupus sa junetinom da se kuva. Za sve nas, ne samo za mene.
Rucala. Otisla po dete. Sto je najbolje, za sve to vreme, ni jednom nisam osetila glad. Bila sam sita. Bila sam srecna. Jer konacno nesto menjam.
Za veceru, kupila ribu. Jela je uz zelenu salatu. Ceo dan pila litre i litre vode. I limunade.
Pred spavanje, dva sata posle vecere, smarala muza da li se nesto primeti? Da li se vidi da sam smrsala? Da li se vidi da se bolje osecam?
Dani su isli jedan za drugim. Limunada. Dorucak. Kafa. Rucak. Vecera. Da ne ispadnem sada svetica, gresila sam u pocetku. Nekada nesvesno. Nekada svesno. Pa bih se posle kajala, i bila jos striktnija. Voce, koje nije dozvoljeno dok je osoba u restrikciji (prvih 28 dana, a ukoliko zelite jos kilograma da smrsate, onda ste do zeljene kilaze u restrikciji), mi nije nedostajalo. Iako ga inace obozavam. Prosle su i jagode pored mene. I tresnjice koje su mi mahale sa svakog drveta. Nije mi se jela ni lubenica. Ali jedne veceri sam pred njom poklekla.
Medjutim, nekako sam u svojoj glavi ostajala istrajna u nameri ne samo da smrsam, nego i da se zdravije hranim. U sred leta sam ukljucivala rernu i mesila hleb. Nekada bih ludela, ali i bila ponosna, kada bi mi muz i bebac pojeli pola hleba, kog sam umesila za svoj dorucak. Nema veze, i oni se zdravo hrane. Jupi.
Da ne ispadne sada da vam nisam rekla koliko sam smrsala. Na mojih 1.72 imala sam 74 kilograma. Posle tri meseca imam 64. Ali, to nije najbitnije. Najbitnije je to kako se ja osecam. Veselija sam. Raspolozenija. Cak i kada mi nesto smraci dan, dovoljno je da se pogledam u ogledalo. Uspela si u jednoj misiji, kazem sebi. Uspeces u bilo cemu.
Skoro tri meseca sam bila u restrikciji. Sada kada sam iz nje izasla, i u svoju ishranu ukljucila i uzine, smem da se radujem vocu. Smem da se radujem nekim slatkisima.
Ponekad, samo ponekad, pogresim. Opet kazem, nekada svesno, nekada nesvesno. Parce torte na svadbi. Samo jedno. I znam da je to pogresno. I znam da cu naredne dve nedelje okajavati grehe. I mogu iskusni hroneri da me kritikuju. Jer kako kazu jedno brljavljenje vodi do drugog, i tako dalje. Ali, imam im reci dve stvari.
Prva, ja jos nisam iskusni hroner. Jos ucim. I trudim se. I kao i svuda, ima gresaka. Ali, sve manje i manje.
Drugo, moj cilj pored mrsavljenja bilo je i popravljanje raspolozenja. Smrsala jesam. Oraspolozila se jesam. A da nisam pojela to parcence torte, bila bih opet blago nezadovoljna, a to ne zelim. Jer, znate kako kazu, sreca je u malim stvarima.
Pa dobro, sreca je i u velikim stvarima, kao kada vas komsinica iz zgrade sretne, i kaze: Boze, Boze, kako lepo izgledate? Kada ste se porodili? Znam da imate jednog decaka, sta ste sada dobili? Super izgledate, vidi se da ste puno smrsali nakon porodjaja. I onda joj odgovorite: Ups, znate ja sam se samo jednom porodila, pre dvadeset meseci, a verovatno ste me pomesali sa nekim? Ili ste mozda, ne daj Boze, pomislili da sam trudna a ja sam samo malo punacka bila. Pomesala sam vas, pomesala. Ali super izgledate! - vice i odlete glavom bez obzira. A vi ostanete na hodniku, i smeskate se. Onako zadovoljno!
Prvo su me tresnuli po nosu. Neki moji bliznji. Ne direktno, jer verujem da vam niko nece reci: Ajme, gle kakva si, bas si se ugojila. Ne, nego po meni, suptilno. Bas onako kako treba. Znali su kako ce me naterati da reagujem. Verujte mi, kada su mi ucinili sledece, bila sam prvo ljuta. A sada... Sada sam zahvalna.
Komentari tipa: Koju velicinu da ti uzmem? Ma uzecu ti ja najvecu, sigurno ce ti biti dobra..., zatim: Sada si i zvanicno najdeblja u porodici!, iako to nisam stvarno bila... Pogledaj ruke kolike su ti, kao kod nekog bildera... Kljuckanja, kljuckanja, koja su u samom pocetku kod mene izazivala jos vise nerviranja i prejedanja (jer ja sam se lecila cokoladom)... Da bih, u jednom trenutku, tokom noci, svesna koliko loseg sebi cinim, a samim tim i svom detetu i muzu, samo odlucila i prelomila i obecala sebi: Neces vise tako!
Ustala sam ujutru. Iscedila malo limuna u mlaku vodu. Popila to.
Odvela (da ne kazem odnela) dete u vrtic. Vratila se kuci, brzim tempom.
Usput, kupila potreban hleb (dragi hroneri, znate koji da ne pisem sada). Tostirala ga.
Doruckovala tost, jaja i domacu pecenicu. Uz krastavce.
Popila gorku kafu, pola sata posle dorucka. Prijala mi je. Iako je bez secera.
Stavila kupus sa junetinom da se kuva. Za sve nas, ne samo za mene.
Rucala. Otisla po dete. Sto je najbolje, za sve to vreme, ni jednom nisam osetila glad. Bila sam sita. Bila sam srecna. Jer konacno nesto menjam.
Za veceru, kupila ribu. Jela je uz zelenu salatu. Ceo dan pila litre i litre vode. I limunade.
Pred spavanje, dva sata posle vecere, smarala muza da li se nesto primeti? Da li se vidi da sam smrsala? Da li se vidi da se bolje osecam?
Dani su isli jedan za drugim. Limunada. Dorucak. Kafa. Rucak. Vecera. Da ne ispadnem sada svetica, gresila sam u pocetku. Nekada nesvesno. Nekada svesno. Pa bih se posle kajala, i bila jos striktnija. Voce, koje nije dozvoljeno dok je osoba u restrikciji (prvih 28 dana, a ukoliko zelite jos kilograma da smrsate, onda ste do zeljene kilaze u restrikciji), mi nije nedostajalo. Iako ga inace obozavam. Prosle su i jagode pored mene. I tresnjice koje su mi mahale sa svakog drveta. Nije mi se jela ni lubenica. Ali jedne veceri sam pred njom poklekla.
Medjutim, nekako sam u svojoj glavi ostajala istrajna u nameri ne samo da smrsam, nego i da se zdravije hranim. U sred leta sam ukljucivala rernu i mesila hleb. Nekada bih ludela, ali i bila ponosna, kada bi mi muz i bebac pojeli pola hleba, kog sam umesila za svoj dorucak. Nema veze, i oni se zdravo hrane. Jupi.
Da ne ispadne sada da vam nisam rekla koliko sam smrsala. Na mojih 1.72 imala sam 74 kilograma. Posle tri meseca imam 64. Ali, to nije najbitnije. Najbitnije je to kako se ja osecam. Veselija sam. Raspolozenija. Cak i kada mi nesto smraci dan, dovoljno je da se pogledam u ogledalo. Uspela si u jednoj misiji, kazem sebi. Uspeces u bilo cemu.
Skoro tri meseca sam bila u restrikciji. Sada kada sam iz nje izasla, i u svoju ishranu ukljucila i uzine, smem da se radujem vocu. Smem da se radujem nekim slatkisima.
Ponekad, samo ponekad, pogresim. Opet kazem, nekada svesno, nekada nesvesno. Parce torte na svadbi. Samo jedno. I znam da je to pogresno. I znam da cu naredne dve nedelje okajavati grehe. I mogu iskusni hroneri da me kritikuju. Jer kako kazu jedno brljavljenje vodi do drugog, i tako dalje. Ali, imam im reci dve stvari.
Prva, ja jos nisam iskusni hroner. Jos ucim. I trudim se. I kao i svuda, ima gresaka. Ali, sve manje i manje.
Drugo, moj cilj pored mrsavljenja bilo je i popravljanje raspolozenja. Smrsala jesam. Oraspolozila se jesam. A da nisam pojela to parcence torte, bila bih opet blago nezadovoljna, a to ne zelim. Jer, znate kako kazu, sreca je u malim stvarima.
Pa dobro, sreca je i u velikim stvarima, kao kada vas komsinica iz zgrade sretne, i kaze: Boze, Boze, kako lepo izgledate? Kada ste se porodili? Znam da imate jednog decaka, sta ste sada dobili? Super izgledate, vidi se da ste puno smrsali nakon porodjaja. I onda joj odgovorite: Ups, znate ja sam se samo jednom porodila, pre dvadeset meseci, a verovatno ste me pomesali sa nekim? Ili ste mozda, ne daj Boze, pomislili da sam trudna a ja sam samo malo punacka bila. Pomesala sam vas, pomesala. Ali super izgledate! - vice i odlete glavom bez obzira. A vi ostanete na hodniku, i smeskate se. Onako zadovoljno!