Decko za primer
Nas drugar iz parkica, Luka, ima 5 godina. Omiljeni junak iz knjiga i crtaca mu je Mogli. Decak iz dzungle. Voli i Petra Pana, ali Mogli mu je bolji.
E, pa, vidite, taj Luka mnogo voli moje dete. Grli ga kada izadjemo u park, pokusava da ga nosi dok se ovaj moj mali opire i vristi.
Luka je nemiran. Strasno. Dok skace po toboganu, dok pokusava da balansira na klackalici.
Njegova baka, a ponekad i majka, vriste po parkicu. Luka, pazi ovo. Luka, smiri se! Luka, sta sam ti rekla! Meni je sve to nekako slatko i simpaticno.
I bilo bi mi i dalje, da ovaj moj malisan nije poceo slicno da se ponasa. Kao pravi mali Indijanac. Da vristi, dere se, gura devojcice, imitira stariju decu, Luku najvise.
Nece da sedne na tobogan i da se lepo na guzi spusti. Ne, on bi covek da stoji na svoje dve noge i tako leti po toboganu. Kao surfer. Ili bi da se spusta sa glavom na dole. Luka ga bodri. Ja ga sputavam. Pa, pobogu, ima samo 19 meseci.
Pokusavam malo da se opustim, jer mi se cini da sam suvise zabrinuta, i da detetu ipak treba dati slobode da trci, juri, isprobava razne vragolije.
Medjutim, glas u meni vristi. Spreci ga, pazi ga, ima samo 19 meseci.
Dok jurim za svojim detetom, koje ne zeli da koristi stepenice da se popne na tobogan, nego hoce da se popne uz jedan, a spusti niz drugi tobogan, pokusavam da doprem do njega svojim glasom. Blago povisenim. Duso, cekaj mamu. Sedi dole, spusti guzu, pa se spusti. Luka, kao iskusan drugar i kao stariji brat, juri za nama, i dodaje: Spustaj se, hajde, sta cekas? Evo sada cu ja da ti pokazem kako!
Moj mali vragolan, dodje do pocetka tobogana, pogledam me, uz razvucen osmeh, i mahne mi, kao pa-pa, i krece na nogama da se spusta... Dok ja unezvereno trcim da ga stignem, on se vec skoro naglavacke spustio niz tobogan. Na srecu bez posledica. Luka ga grli i ljubi, ovaj moj mali skoro umire od smeha, prelepog, milog, a ja samo razmisljam kako je ovog puta imao srece, a kako bude li nastavio da se spusta tako, moze stvarno da povredi glavu, ruku, nos... ma, da se sav izlomi.
Uzimam ga u narucje, i objasnjavam mu sta sme a sta ne, a on se i dalje smeje, skoro me imitirajuci kada mu govorim ne, ne, i molim ga da se smiri malo.
Pitam ga hoce li na ljulju, hoce, klima glavom, krecemo tamo, naravno i Luka za nama, i taman kada zauzimam ljuljasku za sebe i hocu da uzmem svog decaka u ruke, on se opire i pokazuje da hoce sam da sedi. U redu, nema problema, stavljam ga i polako ljuljam. Na ljulji pored nas je Luka, koji malo-malo pa iskoci iz ljulje, prethodno se jako zaljuljavsi. To naravno vidi i ovaj moj mali, i pokusava sve to da ponovi.
Dodje mi da kazem Luki: Molim te, Luka, smiri se malo, ne divljaj! Ali, onda pomislim, ko sam ja to da mu kazem. I ako ne u Luki, moj decak ce sigurno traziti primere kako se treba ponasati, ili sta novo uraditi i isprobati a da majka dobije srcani udar.
I dok tako cutim, jer, realno, to su deca, ja ipak treba da vaspitavam svoje, dolazi Lukina baka, koja mi ni pet ni sest kaze: Bas vam je nestasan mali. Nas Luka nikada nije bio takav!
Klimam glavom, i kazem, pa jeste malo nestasan, a Luka je pravo zlato!
I ne, nisam nimalo ironicna, Luka je stvarno divan decak. Zna da broji, vezba da cita. Svoje igracke, autice i veliki kamion (koji ima ime, ali ga ja jos nisam upamtila) uvek deli sa mojim detetom. Cak i kada to ne zeli, a ovaj moj mali mu skoro otme iz ruku, uz uzvike odusevljenja, Luka samo slegne ramenima, i onda kaze: Ti mozes da se igras, ti si dobar.
Luka mozda nije bio nestasan kada je bio mali. Sada jeste mali nestasko. Ali, ipak on je decak. Decak ciji je omiljeni junak Mogli. Mogli koji zivi u dzungli. Kao sto sam rekla, Luka obozava crtani - Knjiga o dzungli. A ono sto me je jos vise odusevilo, jeste to da Luka jos vise voli istu tu knjigu. Nekada je donese u parkic, sedne gore na tobogan, a moje dete ga prati i onda zajedno gledaju slike. Luka mu objasnjava ko je ko. Medved... Panter... Ponekad se oko njih stvori gomila dece, i svako od njih bi da pipne knjigu, okrene stranu, cita malo drugarima...
Onda gledam kako ovaj moj mali Indijanac, ljubomorno pokusava sve da odgura od svog drugara Luke. Luki prija paznja. I to se vidi. I sve je toliko simpaticno i lepo, i pomislim onda kako je Luka ustvari dete za primer. I miran i nestasan, voli i da cita i da juri po parkicu, brine o mladjoj deci, igra se i sa starijom decom.
I taman kada bih da ga pohvalim njegovoj baki, i da joj se zahvalim sto moje dete Luka toliko pazi, vidim Luku kako pokusava da preskoci ogradicu parkica. I uspeva. A onda pokusava i mog decaka da prenese preko, i umesto pohvale, skacem sa klupice i cujem sebe, tj. svoj glas, koji ne mogu reci blago vristi nego tresti, kako govori: Luka, pobogu, pustaj ga smesta, kao dva divljaka ste!
Luka trci kod bake, koja me gleda malo popreko, ali nadam se da razume, moje dete vristi, jer bi sada i on da preskoci ogradicu, a ako ne to, bar da se provuci izmedju delova ograde, ceo parkic gleda u mene, kao da mi porucuju: Auuu, sta je ovoj bilo?
I bude mi zao i Luke, i cinjenice da sam povisila ton, i bude me sramota tih ljudi, i uz tihi pozdrav svima, napustamo igraliste moj divljak i ja.
Pre nego sto smo stigli do zgrade, sustize nas zadihani Luka, koji je trcao za nama. Zaboravili ste ranac. Evo doneo sam ga. Vidimo se sutra da se igramo, vazi?
Gledam ga, i ne verujem. Hvala ti, Luka. Stvarno si divan decko. Izvini sto sam se prodrala, uplasila sam se da ne padne bebac. Zao mi je. Koji bebac? - pita me. A mislite na njega, govori i pokazuje mi u moje dete. Ma, ne brinite, veliki je on vec, brinucu ja o njemu. Sutra moji drugari i ja igramo fudbal, moze i on sa nama. - govori mi i odlazi.
Tesko da ce to bas tako biti, razmisljam, ovaj moj mali vam samo moze oteti loptu i bezati koliko ga noge nose... - razmisljam u sebi. Ali, pusticu ih sutra da se u to uvere sami. Pitate se mozda: O, da li to znaci da cu ga i sutra pustiti da se igra sa Lukom? Hocu, naravno. Ne znam da li je Luka dobar ili los primer, ima tu i jednog i drugog. Ali, sam sve vise sigurna da on stvarno brine o mom detetu. I da sam ja, uz mog muza, ta koja treba da vaspitava svoje dete. I da mu objasni sta je dobro, a sta ne. I da ga nauci sta sme, sta ne sme. Pa ce jednog dana i nas mali Indijanac biti decko za primer.
I dok tako cutim, jer, realno, to su deca, ja ipak treba da vaspitavam svoje, dolazi Lukina baka, koja mi ni pet ni sest kaze: Bas vam je nestasan mali. Nas Luka nikada nije bio takav!
Klimam glavom, i kazem, pa jeste malo nestasan, a Luka je pravo zlato!
I ne, nisam nimalo ironicna, Luka je stvarno divan decak. Zna da broji, vezba da cita. Svoje igracke, autice i veliki kamion (koji ima ime, ali ga ja jos nisam upamtila) uvek deli sa mojim detetom. Cak i kada to ne zeli, a ovaj moj mali mu skoro otme iz ruku, uz uzvike odusevljenja, Luka samo slegne ramenima, i onda kaze: Ti mozes da se igras, ti si dobar.
Luka mozda nije bio nestasan kada je bio mali. Sada jeste mali nestasko. Ali, ipak on je decak. Decak ciji je omiljeni junak Mogli. Mogli koji zivi u dzungli. Kao sto sam rekla, Luka obozava crtani - Knjiga o dzungli. A ono sto me je jos vise odusevilo, jeste to da Luka jos vise voli istu tu knjigu. Nekada je donese u parkic, sedne gore na tobogan, a moje dete ga prati i onda zajedno gledaju slike. Luka mu objasnjava ko je ko. Medved... Panter... Ponekad se oko njih stvori gomila dece, i svako od njih bi da pipne knjigu, okrene stranu, cita malo drugarima...
Onda gledam kako ovaj moj mali Indijanac, ljubomorno pokusava sve da odgura od svog drugara Luke. Luki prija paznja. I to se vidi. I sve je toliko simpaticno i lepo, i pomislim onda kako je Luka ustvari dete za primer. I miran i nestasan, voli i da cita i da juri po parkicu, brine o mladjoj deci, igra se i sa starijom decom.
I taman kada bih da ga pohvalim njegovoj baki, i da joj se zahvalim sto moje dete Luka toliko pazi, vidim Luku kako pokusava da preskoci ogradicu parkica. I uspeva. A onda pokusava i mog decaka da prenese preko, i umesto pohvale, skacem sa klupice i cujem sebe, tj. svoj glas, koji ne mogu reci blago vristi nego tresti, kako govori: Luka, pobogu, pustaj ga smesta, kao dva divljaka ste!
Luka trci kod bake, koja me gleda malo popreko, ali nadam se da razume, moje dete vristi, jer bi sada i on da preskoci ogradicu, a ako ne to, bar da se provuci izmedju delova ograde, ceo parkic gleda u mene, kao da mi porucuju: Auuu, sta je ovoj bilo?
I bude mi zao i Luke, i cinjenice da sam povisila ton, i bude me sramota tih ljudi, i uz tihi pozdrav svima, napustamo igraliste moj divljak i ja.
Pre nego sto smo stigli do zgrade, sustize nas zadihani Luka, koji je trcao za nama. Zaboravili ste ranac. Evo doneo sam ga. Vidimo se sutra da se igramo, vazi?
Gledam ga, i ne verujem. Hvala ti, Luka. Stvarno si divan decko. Izvini sto sam se prodrala, uplasila sam se da ne padne bebac. Zao mi je. Koji bebac? - pita me. A mislite na njega, govori i pokazuje mi u moje dete. Ma, ne brinite, veliki je on vec, brinucu ja o njemu. Sutra moji drugari i ja igramo fudbal, moze i on sa nama. - govori mi i odlazi.
Tesko da ce to bas tako biti, razmisljam, ovaj moj mali vam samo moze oteti loptu i bezati koliko ga noge nose... - razmisljam u sebi. Ali, pusticu ih sutra da se u to uvere sami. Pitate se mozda: O, da li to znaci da cu ga i sutra pustiti da se igra sa Lukom? Hocu, naravno. Ne znam da li je Luka dobar ili los primer, ima tu i jednog i drugog. Ali, sam sve vise sigurna da on stvarno brine o mom detetu. I da sam ja, uz mog muza, ta koja treba da vaspitava svoje dete. I da mu objasni sta je dobro, a sta ne. I da ga nauci sta sme, sta ne sme. Pa ce jednog dana i nas mali Indijanac biti decko za primer.