Devojcica i sandale - ili prica o prvom septembru

Malena uplakana devojcica pruzila mi je ruku. Neko vreme je sedela sama, na klupi obliznjeg parka. A onda nam je prisla, posto joj je ovaj moj junak dosadjivao, i uspeo uzeti njenu sarenu svesku sa klupe. Prvo sto sam primetila bile su njene krupne oci. Plave. Nezne. Ne secam se da sam skoro videla dete sa tako lepim ocima. Onda sam primetila njene suze. Po obrazu, po bradi. I ljubicasta Mini majcica na njoj bese malo mokra.

Jesi li dobro, da li je sve u redu? - pitala sam. Niti goreg pitanja, niti gore moje reakcije.

Naravno da jesam, sve je u redu. Odgovorio je njen nezni melodicni glasic.

Gledam je ravno u oci. Obara ih i gleda u pod. Kaze mi: Izvinite da li mi mozete vratiti svesku, treba mi za skolu?

Naravno, evo samo da uhvatim ovog mog malog. Akcija traje cini mi se satima. Uhvatiti mog malisana kada dograbi nesto sto se njemu svidja, jednaka je nemogucoj misiji. Zovemo ga i devojcica i ja, nudim mu i uzinu da gricka, i loptu i njegove naocare, i na kraju, nudim mu mobilni telefon.

Ne vredi. Ne da i ne da. Devojcica se malo oraspolozila, suza vise nema, i lagano pocinje da se smesi svakog puta kada nam ovaj moj mali pridje, i prevari nas mangup, jer dok mu nas dve trazimo svesku, on nam nudi sve ostalo da uzmemo od njega ali svesku ne. 

Na kraju, nema mi druge, prilazim mom mangupu uzimam ga u zagrljaj, izvlacim svesku (nepovredjenu) iz njegove ruke i dajem je devojcici.

Dok se moj junak dere i vristi i bacaka, cas levo, cas desno, devojcica se zahvaljuje i odlazi od nas. Seda malo dalje na istu tu klupu, otvara svesku i nesto pise.

Izvinite, pita me iznenada, da li bih ja smela da pisem o Vama? Neki sastav?- pitam je. Pa, da, znate, danas smo opet krenuli u skolu. I za par dana cemo imati sastav, kao i svake godine. Kako smo proveli letnji raspust. Ja nisam isla nigde. I nista mi se nije dogodilo. Mogla bih da opisem da sam srela Vas i bebu, posto je bas slatka i onda cu imati uradjen zadatak.

Naravno da mozes, odgovaram joj. Ovo je decak, hajde da vas upoznam. Pita me da li smo mi negde isli za odmor. Nismo isli na more, objasnjavam joj. Ali obisli smo neka druga zanimljiva mesta.

Ja sam bila na moru pre dve godine. Ali od onda nisam. Nismo imali novca. - otvara se i pocinje mi pricu ova malena lepotica. Moj junak kao da zna da treba da bude dobar i miran, sedi u mom krilu, gleda u devojcicu i slusa.

Prvo je mama ostala bez posla. Pa tata. Sada zivimo kod bake. Rekli su mi pre leta, da ce me, ako budem odlicna poslati nekako na more. I bila sam odlicna, ali more nisam videla. Ja ionako volim da ucim, nisu ni morali to da mi govore. Onda su mi rekli da cu dobiti nove sandale posto nisam otisla na more. Govorili su mi: Sutra cemo ti uzeti. Pa onda: Za vikend cemo. I tako, danas je pocetak skole. A ja nisam dobila nove sandale. 

Jesi li zato plakala? - pitam je i prekidam, ali samo na trenutak. Ona nastavlja. I jesam i nisam. Danas su svi u skoli bili veseli. I ja sam na pocetku. Ali onda je jedna drugarica rekla da je bila na moru u Hrvatskoj, jedna u Grckoj, neki su isli kod babe i dede. Ja nisam nista rekla. Samo sam cutala. Sta da im kazem? I tako, kada su me konacno pitali, rekla sam im da sam i ja bila na moru. Pitali su me zasto nisam pocrnela. Rekla sam im da mi se isprala boja, jer smo bili jos u julu. Pitali su me da li imam neke slike. Imam, donecu vam, nisam sada ponela, a nemam u telefonu. I tako, gledala sam njihove slike, i razmisljala sta cu sada. Slagala sam ih. Slagala sam moju najbolju drugaricu. Ona me je gledala cudno, jer sam joj pre par dana kada smo se videle rekla da nismo nigde isli. I sada nece da razgovara sa mnom. Zato sam malopre plakala. Zato sto ne znam sta sada da radim. Mozete li mi Vi reci? Sta sada da radim? 

Razmisljam par trenutaka. Potresla me je njena prica. Potresla i skoro pa rasplakala. Grlim svog decaka jako, toliko ga stezem da vec krece da se buni. Popricaj sa drugaricom. - kazem joj. Reci joj sve sto si i meni. Isto ovako lepo, iskreno, otvoreno. Razumece te ona vec. Ako zelis objasni sve i drugarima iz skole. Jer saznace kad tad da si nesto izmislila pa ce ti posle zameriti. Ali, najbolje bi bilo da porazgovaras sa tvojom mamom i tvojim tatom. Reci im sta si uradila, nije to nista strasno, ne brini. I pitaj njih za savet. 

Pitacu ih. Hvala Vam. Ali ljuta sam malo na njih. Vec sam smislila da cu im reci kako su trebali negde da me vode. Ako nisu mogli, nisu ni trebali da mi obecavaju. Treci sam razred, i velika sam, i mogu da mi kazu, ako nemaju para, a nemaju, necemo nigde ici. I necemo ti kupiti sandalice. I onda ja ne bih ni mastala o necemu. I ne bih se nervirala ovoliko. Slazete li se? - pita me.

Slazem se. Ti si jedna veoma bistra i pametna devojcica.

U tom trenutku, cuje se melodija telefona. Zvoni devojcicin telefon. Koliko cujem, zove je mama. Pita je gde je, zasto se zadrzala, da li i za koliko dolazi kuci. Devojcica skoro pa automatski, bezvoljno, odgovara: Tu sam, u parkicu, stizem, zaigrala sam se, dolazim, za pet minuta. I onda odjednom, vidim kako krece da se smesi, dok vristi u telefon: Koje boje, koje boje? Prekida vezu i kaze mi: Kupili su mi cipelice. Jao, sto sam srecna. Hvala vam puno, dovidjenja. Pisacu o Vama i bebi i donecu Vam da procitate sastav. Poljubila je mog junaka u kosicu, zgrabila svoj ranac i svesku sa klupe i otrcala.

Ostavila nas je tako na klupici da razmisljamo o njoj, njenoj prici, njenim cipelicama. Ostavila nas je da razmisljamo da li cemo je ikada vise sresti, kako bismo joj rekli da smo i mi eto, napisali jednu pricu o njoj. Jer devojcice poput nje i zasluzuju da se o njima pise.