Lako je prutu...

Faza ujedanja u nasem slucaju trajala je cela dva dana. 

Faza guranja drugara u vrticu i parkicu traje vec skoro dve nedelje. Guraju ga. I on gura njih. Vaspitacica kaze da je to jos uvek normalno za njihov period, s obzirom na to da jos ne znaju drugacije da komuniciraju.

Faza udaranja majke, tj. mene, kada god ga na ulici neko pogleda i obrati mu se, a da mu nije simpatican isto tako i dalje traje.

Kazu mi da ne bih smela da dozvolim da to radi. I ne dozvoljavam mu, obratim mu se drugacijim tonom, ozbiljnim, objasnjavam mu ja, objasnjava mu muz. Nekada uspem da mu pre udarca uhvatim malu ruku, i toboze pomazim se po kosi, i objasnjavam mu da se mama, tata, drugari i svi ostali vole i maze, i da se niko ne tuce. Jer to nije lepo. Jer boli. I jer ne bi ni on sigurno voleo da to njemu neko radi.

Jednog kisnog jutra, na putu do vrtica, dok sam nosila i njega i kisobran, naljutio se na nasu komsinicu koja mu se javila, i krenuo je da me udari. Nekako sam mu uhvatila tu jednu rucicu, medjutim, onda me je on tom drugom uhvatio za kosu. I pocupao. Pokusala sam da spustim njega na beton, kisobran takodje, sve se zavrsilo tako sto se moj decak, sve vreme drzeci moju kosu, opirao i nije zeleo ni sekunde da se spusti na zemlju, i jos smo plus pokisli i isprljali kisobran. Komsinica je prokomentarisala kako je sigurno ljubomoran sto se ona obratila i meni, nesto tipa: Ko je ova zena i sta hoce od mene i moje majke, kada je mama samo moja. Nije upotrebila rec razmazen je, ali je vrlo moguce da je to o njemu pomislila.

Tog dana sam bila toliko ljuta na njega. Nisam zelela ni da odem u vrtic po njega. Otisao je muz. Kada su stigli u stan, moj mali decak je sa vrata krenuo da me ljubi i grli, kao nedostajala sam mu. Tata kaze da mu je objasnio da vise ne sme to da radi mami. Da to nije lepo. I da mamu mora da voli i ljubi.

Kao da je znao da sam tog dana toliko ljuta, ceo dan se vrzmao oko mene.

Cisto da bih bila kristalno jasna, gore pomenute situacije se ne desavaju svaki dan. Do sada smo imali pet ovakvih situacija. Sa razmacima od po dve, tri nedelje.

Sve bih dala da znam sta je u njegovoj glavici, kada reaguje tako.

Medjutim, ono sto mene najvise plasi jesu moje reakcije. Obecala sam sebi da nikada necu vikati na svoje dete. Ili ga istuci. A verujte mi, kada vas dete na sred ulice cupa i udara, pomislite i na takve stvari.

Da, umem ja da povisim ton, ali da vicem na njega i da mu govorim ruzne stvari, ne. Proderem se ponekad, kada ga dozivam po imenu, ili kada se uplasim, jer vidim kakve vragolije izvodi na toboganu. I to se trudim da promenim. Da moje dete, odrasta u lepom obracanju, miru i tisini.

Rekla sam da ga nikada necu istuci. Ne znam da li se blago tapkanje po peleni racuna kao takvo nesto? Jer ako se racuna, onda sam svoje obecanje prekrsila, jer sam ga dva puta, pljesnula po peleni. Nije nista ni osetio, jer se smejao sve vreme.

Citala sam ovih dana mnogo toga na temu da li treba tuci decu ili ne, pa onda da li treba vikati na njih, i da li je vikanje isto ili nesto jos gore od toga kada dete istuces?

Slusala sam razne price majki o tome, kako su jedno vreme pokusavale na fin nacin, razgovorom i pricom, da objasne svojoj deci sta nije u redu da se radi, i da se ne ponasaju lepo, medjutim, kada prica ne bi delovala, trazile su prutice po parkovima, i tako dovodile decu u red. Po njihovim recima, jedan udarac po nozicama, vecini je bio dovoljan. Deca bi se upristojila. A prut bi zauzimao pocasno mesto u kuci.

Nazovite me ludom, ali meni to deluje zastrasujuce. Ne znam da li je to tako, jer se jos iz detinjstva secam ocevog kaisa, okacenog o stolicu, kako nas posmatra i gleda. Ne znam da li je to, jer sam godinama unazad, sto na poslu sto u nekim drugim situacijama, slusala ljude kako se deru, vriste, bahate. Osim stresa koji se moze pokupiti od toga kada neko vice na vas, i rusenja necijeg samopouzdanja, ne verujem da se bilo sta dranjem moze postici.

Ono sto mozda svi zaboravljaju jeste ta cinjenica da je dete ustvari dete. I jeste, moze to dete biti pravi mali djavolak, i znati kako da manipulise roditeljima ili nekim drugim, ali to je dete. Sa psihom i osecanjima koji se tek formiraju. Da li cu ako ga udarim ili se izvicem na njega, ja doprineti tome da on bude bolja osoba? Ne verujem. Mozda ce nas poslusati u tom trenutku, i nece dirati sporet, ili solju vruce kafe vise nikada. Ali, ce od nas uciti da je udarac ili vikanje ispravan nacin ponasanja. Pa ce sutra, kada podje u skolu, a neko ne bude hteo da mu da nesto ili pomogne, upotrebiti bas to sto je video od nas.

Mozda gresim, verovatno ce mnogi reci tako, narocito starije generacije.

Ali ipak, ostaje na meni i mojoj savesti ta cinjenica da cu, dok god budem mogla da pricam to i ciniti, bez uplitanja stvari u ciju svrhu ne verujem. Bez kaiseva, bez prutica.

Nastavicu da svoje dete vaspitavam onako kako ja mislim da je u redu. Uz objasnjenja i razgovore. Kod kuce, ne na ulici. Kada se bude bunio, udarao, vristao, kmezio, stavicu ga da sedi sam na neko bezbedno, vidljivo mesto i ignorisem, uz objasnjenje njemu da kada se smiri dodje kod mame, jer je mama tu za njega.

Videcu sta cu uraditi i dokle cu stici. Pisacu vam vec. Ono sto mi je bitno jeste da moje dete mene razume. Lepo smo mu objasnili da ne sme drugare da ujeda. I to vise ne radi. Sada mu objasnjavamo ovo u vezi udaranja. Videcemo koliko ce prihvatiti. Do tada, mogu jedino da se nadam da je i ovo samo jos jedna faza u nizu. Jer izgleda je takav nas zivot - sve faza do faze. Taman iz jedne izadjemo, eto je druga. Taman jedan problemcic resimo, eto ga drugi. Kao i da se nadam i trudim, da moje dete izraste u pravog, dobrog decaka, a ne nekog kmezavog razmazenka. Uh... Koliko je toga na roditeljima...