Nemam sta da obucem

Znala sam istog trena cim sam videla obavestenje za roditeljski sastanak u vrticu ko ce ici na isti. Ja, naravno. Ne zato sto je mom muzu manje vazno, ili manje stalo do naseg deteta.

Nego prosto i jednostavno, zato sto trazim bilo kakvu priliku, od kako ne radim, da se osecam korisno. I zato sto mi je ta ideja o roditeljskom bila toliko zanimljiva, interesantna. Saznacu nesto novo. Upoznacu nove ljude. Prosto fenomenalno.

Tema roditeljskog bice upoznavanje roditelja sa vrticem. Njihovim programom. Radom. Tako, da ne moram da brinem da ce se nesto lose dogoditi. Da cu nesto lose cuti. A i zasto bih, kada mi je bebac divan dok je u vrticu. Sve vaspitacice ga hvale. Hvali ga cak i spremacica, kojoj ponekad kada je vidi uspe da uzme krpicu za brisanje ili metlu.

Potpuno rasterecena mislima o tome sta ce biti i kako ce biti, jer ja sam takva osoba da volim uglavnom sve unapred da znam, sta me ceka, kako nesto izgleda i slicno, ostaje mi da brinem samo o dve stvari. O tome sta cu obuci. I o tome da stignem na vreme. 

Imam celo prepodne i deo poslepodneva da se spremim. Studiozno pristupam celoj prici, kao da idem u nekakav provod ili reviju.

Kosa - sredjena. Nokti - sredjeni. Ali sta obuci? Sta? Da li da obucem neku kosulju i pantalone? Da to nije malo previse poslovno? Ili da obucem farmerice i majicu? Ne, ne ides na rok koncert. Mozda neku majcicu i sako preko? Da budes i elegantna i sportski obucena? Vadim sve stvari iz ormana, kombinujem, i hocu u nesvest da padnem kada vidim sta sam sve izvadila i kada pomislim da cu sada sve morati da savijam.

Pronalazim konacno kombinaciju koja mi se svidja. Sive cigaret pantalone, sivi dzemperak, prljavo roze marama oko vrata, metalik sivi mantil. Obucu prljavo roze cipele.

Hocu vraga! Kisa ne prestaje da pada. Auto ne vozim, da uzimam taxi, ne isplati mi se, moram ili prevozom ili pesaka. U roza cipelama? Nema sanse. 

Stojim tako pored prozora i gledam kako kisa pada, i govorim u sebi: Molim te, prestani bar na kratko, molim te, molim te! Ali, ne vredi! Covece, danas je poslednji dan leta, kog nismo ni imali, mora li ova prokletinja da pada. Inace, ja mnogo volim kisu, ali ne i kada ne znam sta da obucem ili obujem.

Kako vreme odmice, shvatam da nece stati. Trazim nove kombinacije. Biram drugu obucu. Da li je vec vreme za cizme? Mozda da obujem crne, kozne? Ili neke od prevrnute koze? 

Verujte mi, hvata me skoro pa panika, a ja ne volim da panicim.

Zovem muza. Ne znam sta da obucem! - samo sto ne zaplacem. Jao, pa obuci bilo sta, zar je vazno? - pita me muz. On izgleda ne razume.

Ono cega se ja secam sa roditeljskih sastanaka kada sam ja bila mala, u osnovnoj skoli, jeste da je moj tata uglavnom isao na iste. Ali vecini druge dece dolazile su mame. I onda bi deca, kao deca, komentarisala: Jeste li videli njenu mamu, kako je lepa? Jeste li videli njegovu mamu, kakve cipele ima?...

Jos mi je u glavi slika majke moje drugarice, koja mi je izgledala tako bajkovito i divno i sredjeno, da sam tada, iako sam imala svega sedam-osam godina, rekla sebi, ja bih volela ovako da izgledam. 

E, sada, jasno je meni da idem na sastanak u vrtic, gde moje dete ide u jaslice. I cisto sumnjam da ce me bilo ko od dece i videti, vec su ih roditelji preuzeli iz vrtica. Cisto sumnjam i da me vide, da bi mi bilo ko sta rekao... Ali, meni je, zarad mojih mastanja od malena, jako bitno kako cu se predstaviti. Ipak, ja sam Vaga u horoskopu. Stalo mi je da izgledam lepo.

Medjutim, vreme se urotilo protiv mene, tako da na kraju obuvam gumene cizme. Sive. Sve to na sivu haljinu, pepito carape (teget-crne) i sivi mantil. Stavljam teget maramu oko vrata. Ukoliko mi se ne vide noge, izgledam i vise nego pristojno. Kada muz konacno dovede dete kuci iz vrtica, mom decaku su toliko zanimljive moje carape da zeli da ih vuce i cepa. Jedva bezim od njega. Muz komentarise da bi bilo bolje da on ode na sastanak, jer sam se ipak malo vise sredila nego inace, bas je sladak, misli snimice me neki tata i pa-pa...

Ne mogu da mu objasnim da sam se sredila sebe radi. A ne nekog drugog radi.

U svakom slucaju, stizem za divno cudo na vreme u vrtic. Ulecem u hol, gde su poredjane male stolice. Odusevljena sam. Kao da sam u svetu patuljaka. Razgledam crteze, ukrase, decije radove. Kada vidim da vecina ljudi zauzima svoja mesta, i ja krecem da zauzmem neko. U trecem redu. Dok tako sedim druge mame prolaze pokraj mene. Jedna je u odelu i visokim stiklama. Druga je u haljini na kratke rukave i sandalama. Vec se razmisljam kako sam napravila neoprostivu gresku u gumenjacima... Kada pored mene krecu da prolaze mame, jedna do druge u gumenim cizmama. Crnim, rozim, teget plavim. Odusevljena sam.
Ne samo sto sam se pristojno, lepo sredila, vec nisam omasila ni obucu. Ionako, dok sedim na onoj maloj stolici, se ni ne vidi sta sam obula. Ili sto rekoh muzu: Hej, jesam ok, samo mi ne gledaj noge!? 
Pustam muzu poruku: Gumenjaci su zakon, skroz sam suva a i svi ih nose. Valjda ce se vreme prolepsati i nikada ih vise necu morati obuti. Bar ne do neke tamo bljuzgavice.
Muz mi odgovara: Neka si ih obula, ionako ti je haljina kraca, bolje sto manje noge da ti se vide,i javi mi sta se desava na sastanku.
Javicu ti, duso, pricam ti sve kada dodjem. A i vama pisem do detalja, neki drugi put.

P.S. Toliko sam bila opsednuta gumenim cizmama, da sam videla da ih svi oko mene nose. I neki tamo psiholog. I pedagog. Samo su vaspitacice bile u klompama. Jao, kako su one u klompama po kisi dosle? Pobogu, zeno, sta ti je, klompe su im za vrtic, nisu u njima sigurno dosle. Mogu da se kladim da i one nose gumene cizme. Sve do jedne.