Slepa mama

Ono sto sam naucila za ovih skoro dvadeset meseci, koliko ce uskoro napuniti moj malisan jeste to da je svako dete razlicito. I prica za sebe. Ima svoj tempo razvoja. Neki ce pre propuzati. Neki puzati uopste ni nece, nego ce odmah na nozice slatke skociti. I hodati.

Naravno, na roditeljima je da prate tempo svog deteta. I da ukoliko misle da nesto, ne daj Boze nije u redu, pitaju pedijatra. Strepece, brinuce... Uglavnom bez potrebe.

Secam se, jos od prvih dana, uvek bih se pitala, da li je normalno nesto sto moje dete radi? Ili je nenormalno to sto jos ne radi neke stvari, za koje bih cula ili procitala da ga rade bebe njegovog meseca.

Strepela sam kada nije samostalno prohodao tacno sa godinu dana. Nedelju dana posle prvog rodjendana napravio je prve prave korake.

Strepela sam i pre toga, citav jedan dan, jer sam na nekom sajtu procitala da bi on trebao da se okrece, sa jedne strane na drugu. On to nije radio. Sledeceg dana nam se skotrljao sa kreveta. Sam. Znaci okretao se sa jedne na drugu stranu.

Kroz razgovore sa raznim mamama, uocila sam takodje puno toga. I pitanja. I strepnje. I ponosa. I hvale.

Desavalo vam se sigurno, sretnete mamu dok se setate, deca zastanu, gledaju se, krene prica ko koliko meseci ima, pa krenu pitanja: Koliko ste teski? Sa koliko je poceo da sedi? Da li hoda? Svaki uzrast nosio je neko svoje pitanje, i razmisljanje o istom...

Mi smo sada kod pitanja: Jeste li skinuli pelene? Idete li na nosu?

Ali o nosi cu neki drugi put. Jer kako se svasta dogadja, zasluzila je svoju posebnu pricu.

I iako je bilo ponekad i nerviranja, stresiranja i slicno, uglavnom kada vam neka majka kaze kako njeno mladje dete ima vise kilograma od vaseg malisana, pa se onda zabrinete da li je vase dete mrsavo, neuhranjeno i slabo jede, naucila sam kroz sve ove situacije jednu veoma vaznu stvar.

Ako vam se neka majka obrati, nemojte joj popovati, trljati joj na nos neke stvari, dodavati i zacinjavati vasu pricu. Obratila vam se jer joj verovatno treba neki savet, informacija, bilo sta, kako bi se uverila da je njeno dete, takvo kakvo je ok. Mislim da sam ovo vec ranije pominjala. Medjutim, sto je jos bitnije, nemojte nikada komentarisati sa drugim mamama i porediti decu. Vasu sa njenim. Ili vasu i njenu sa nekim trecim detetom i nekim trecim mamama.

Ne secam se da li sam vam pricala, koliko sam se sramno osecala jednom prilikom, kada sam upoznala jednog malog decaka i njegovu baku. Mi smo tada imali oko sest-sedam meseci, i ja sam, ponosna sto ovaj moj mali tako lepo sedi, bila ubedjena da sam rodila genija, i jedva sam cekala da pocne da puzi, hoda i proprica. Zato nisam mogla da razumem da taj decak kog smo sreli, a imao je tada oko dve i po godine, jos ne prica. Pricala nam je njegova baka, ne govori nista, nekada mama, tata, baba i to je to. Spominjala je i neke vezbe na koje ce ici, ali nisam puno obracala paznje na to. Bila sam u fazonu, jao, dete jos ne prica, svasta.

Sva sreca, nisam naglas nikome i nista komentarisala. Jedino muzu. Kako je moguce da ne prica? Zar ne trebaju deca vec od osamnaestog, devetnaestog meseca da sklapaju neke recenice? Bila sam puna informacija iz knjiga. Bila sam toliko slepa.

Par dana kasnije, videli smo opet decaka sa bakom. Bila je tu i njegova majka. Majka koja je jezikom znakova baki objasnjavala nesto. Baka mi je otvorila oci. Majka je gluvonema. Zato i brinu za govor decaka. Zato ce krenuti na vezbice jos malo. Savetovao im je lekar da krenu ako do trece godine dete ne progovori. Kako im je objasnio, bitno je da dete sve razume sto mu oni pricaju. Neka deca su lenja, decaci narocito, jer umesto da kazu voda, lakse im je da to pokazu. Razumeju vas, a znaju da i vi njih razumete.

Osecala sam se kao da mi je baka lupila samar. Mrzela sam kada neko komentarise za moje dete bilo sta. Odakle mi pravo da ja razmisljam o nekom drugom detetu i njegovom razvoju.

Znate, nevolja je u tome, da novopecene majke misle da su Bogom dane, i da sve znaju ako procitaju par knjiga. Ne sve. Ali ja sam bila takva. Sada sam naucila da je bitno i iskustvo. I ponekad poslusati neki savet. I verovati u sebe i u svoje dete. I znati da je ono posebno i genije, samo zato sto je vase. Pa, sta ako ne progovori do trece godine? Bitno je da to uradi.

Moje dete sada ima skoro dvadeset meseci. Govori razne reci. Nesto sklopi, promrlja, ali uglavnom se lukavac mali oslanja na to da ga mi sve razumemo, pa nam pokazuje. Kada mu se pije voda... Kada hoce neku igracku... Kada hoce da piski. I ja sam ponosna na njega, i tada.

Jer i to je vazno. Ponositi se svojim detetom. Cak i ako osvoji poslednje mesto neke trke. Bitno je da je trku zavrsio.

Nas mali drugar, koga smo sretali sa bakom i majkom, je dve godine stariji od nas. Usta ne zatvara. Zna toliko reci, toliko prica, kao pravi mali mlin. Dosta su vezbali sa njim, kaze baka. Svi oni. Ali, ono sto je najbitnije zna da svojoj majci, znakovnim jezikom kaze da je voli. I jos mnogo toga. I zato verujem da je ona najponosnija.