Svetu ne mozes ugoditi

Parkirala se pored puta. Ispred banke. Pored stajalista autobusa. Izasla je iz automobila marke Citroen. Crnog. U uskim farmericama. Kratkom krem topu. Sa visokim stiklama. Iz auta je prvo izvadila kratku teksas jaknu. Koju je obukla. Onda je, iz decijeg auto-sedista, izvadila svoju cerkicu. Starosti izmedju dve do tri godine. Nisam sigurna. Devojcica je imala prelepe sjajne baletanke, sarene hulahop carapice, a majcica i suknja bile su u bojama mamine odevne kombinacije krem i teksas. Preslatko, pomislila sam. Prelepo. Da imam devojcicu i ja bih je oblacila ovako. Ova sredjena mama, uhvatila je devojcicu za ruku i usla u banku. Od nas dvadesetak putnika koji su cekali autobus, mislim da nije postojala osoba koja je nije primetila.

Za mene je to bila jedna lepa, sredjena zena, sa jos lepsom, sredjenijom devojcicom. Ne poznajem je, tako da joj nemam ni sta za zameriti. Divila sam se njenom stilu. Hrabrosti da uz malo dete obuje tako visoke stikle. Ja sam ih obula dva puta nakon porodjaja, i u obe situacije bila sam bez deteta. A noge su me bolele nemoguce.

Medjutim, odmah su se nasle dve, ko bi drugi nego neke tamo zene (jer muskarci na glas ne komentarisu, osim ako nisu klinci u pubertetu), da komentarisu, na sav glas i pomalo bez ukusa.

Vidi ovu, natakla se na te stikle. Nasla je nekog muza punisica, pa vozi auto, sredjuje se... Jesi li videla sta je od deteta ucinila? Ja mojoj Ljubici nisam suknje ni kupovala, nosila je sve od brata... - prica jedna.

Ma, nema ta muza, da ima, ne bi se ona sredjivala tako... Nego, verovatno je ko zna kakva, pa sada koristi i to jadno dete, i uteze se ko zna kako, ne bi li nekog upecala, ja da ti kazem! - odgovara druga.

I tako su verovatno nastavile... Ne znam. Dosao je moj autobus. Znam, nekulturna sam sto sam ih uopste i slusala. Ali bile su toliko glasne, ukoliko je to uopste opravdanje. Znam, nije ni u redu sto o ovome pisem. Jer nisam trebala cutati ako mi je smetalo. Trebala sam se umesati i reci: Ostavite to dete i tu zenu, sta vas se tice njihov zivot. Sredila se zena, pa neka je. Da li vam je nesto nazao ucinila? Ali, nisam se umesala. Zato sto bih postala lujka ukoliko bih reagovala na svaki zluradi komentar slucajnih prolaznika na ulici. I zato sto me se nije ticalo.

Ipak, kako zivot zna da namesti kockice po svome, tako je i meni namenio jednu situaciju. Slicnu. A opet razlicitu.

U minut do tri, dok sam sva zajapurena kuvala rucak, javio mi se muz. Ne moze po klinca, moram ja. Dogovor je bio da ga on pokupi, jer sam ja ceo dan sredjivala kucu, prala prozore, cistila tepihe i na kraju kada sam sve zavrsila, krenula da kuvam rucak. Kosa mi je bila prljava, jer sam se samo uspela istusirati. Plan je bio da kosu operem cim zavrsim rucak.

Ljuta i besna, skidam trenerku, i oblacim farke, prve koje mi padaju pod ruku. Iscepane. Tako kupljene. Fore radi. Sa malom mrljom od visanja. Deteta radi. Obuvam starke, koje uskoro moram zameniti novim. I oblacim novu, fenomenalnu Hard Rock caffe majicu, poklon sestre, sa Dzimi Hendriksom...

Ako mene pitate, stajling fenomenalan za neki rok koncert. Ali, ja se ipak ne pitam.

U zurbi, dok trcim po dete, jer ga uvek uzimamo oko pola cetiri iz vrtica, pa zelim da tako bude i danas, zaboravljam deciji ranac. Vodu. Banane. Nesto za obuci. Tako da, kada mi vaspitacica daje moga decaka, skroz umrljanog od paradajz corbe, shvatam da mu nisam ponela nista drugo za obuci. Grabim njegov ranac iz ormarica u vrticu, u nadi da je tamo nesto od garderobe, ali shvatam da sam to jos juce odnela kuci. Petak je, odnela sam juce sve da operem. Nema veze, zlato moje, malo si kao prase, ali brzo cemo stici kuci.

Krecemo ka stanu. Malo hodamo. Malo vise se nosamo. U parkicu ispred zgrade, nalecemo na komsije. Stojimo sa njima i pricamo. Nedaleko od nas dve zene. Posle shvatam da su prodavacice iz prodavnice. Stoje, gledaju u nas i pricaju. Ne znam sta, daleko su. Samo osecam njihove poglede. Pomalo neprijatne.

Dok pricam tako sa komsijama, a ovaj moj malisan se stidi, cujem komsinicu kako govori povisenim tonom onim prodavacicama.

Sta se dogodilo? - pitamo je dok nam dolazi u susret. Ma one dve guske! - pocinje besno. Umesto da su unutra i rade, pricaju kako su tvoje farmerice pocepane, i kako dete ima isflekanu majicu. Kao da je bitno da li  se ovaj mali lepotan isprljao ili nije? Pa, dete je to!

To je to, necu da im ovo precutim, mislim u sebi. Gledam ka prodavnici ne vidim ih. Smiri se, samo se smiri, govorim sebi. Mudrija si od njih, pokazi to.

Sutra ujutru, sa sveze opranom isfeniranom kosom, oblacim uske pantalone. Kraljevsko plave. Oblacim belu majicu. Usku. Obuvam stikle. Visoke. Sive.  Klincu oblacim belu majcicu i kraljevski plave pantalone. Muz me gleda i pita gde ces takva u devet ujutru, subota je. 

Po hleb. - govorim mu.

Ulazim u prodavnicu. Ima Boga, opet rade one dve curke. Gledaju u mene, pa u dete. Kako ste lepi, kako ste slatki! Bas ste se doterali i uparili. - brblja jedna curka.

Ne govorim nista, samo se smeskam. Izlazim, i lagano zastajem na vratima.  Osecaj me ne vara. Cujem jednu od njih kako govori: Ko zna gde ce, sigurno joj muz radi! 

Okrecem se lagano, okrecem i klinca u narucju, koji je dograbio Barnija, pa trazi da ga jede. Kazem im: Evo mi bismo jos i ovo. I da, cula sam vas. Nema potrebe da brinete o tome gde cu ja. I da li mi muz radi ili ne radi. I da li sam se sredila ili su mi farke iscepane. Zar ne trebate da sredjujete malo radnju, obrisete pod ili sredite racune? Tako nesto. Hvala i dovidjenja.

Konacno odlazim. Ponosna. Sredjena. 

Sa osmehom na licu ulazim u stan, dodajem dete i hleb muzu, i gledam se u ogledalu. Bas sam im rekla. I tada vidim... Moja bela majica vise nije bela. Ima ogromnu fleku od Barnija. Ali nema veze. Posluzila je... Izuvam stikle, koje su isto tako posluzile svrsi. Ipak, i pet minuta nosenja bilo je dovoljno da me noge bole. Nema veze, stvarno nema veze. 

I dok prepricavam muzu sta sam uradila, razmisjam o tome kako bi bilo divno da svi gledaju svoja posla, a ne tudja. Da vode racuna o sebi, svojoj porodici, svom domu. Da ne zaviruju u tudje dvoriste. Jer se sa razlogom  zove tudje.