Zato sto ja tako kazem!

Nikada nisam previse volela naredjenja. Neka sam, prinudjena, bila u obavezi da ispunim. Neka, namerno, bas zato sto su mi upucena kao naredba a ne kao predlog, molba i slicno, nisam ispunjavala. Ili sam ih odlagala.

Priznajte, i vi ih ne volite. One situacije kada vam neko kaze: Uradi to i to. Za pola sata. Za dan. Skloni to, pospremi to. Moras. Nista ja, covece, ne moram. Sto bi rekao jedan moj profesor iz srednje skole, mora se samo umreti. I drzavi porez placati. Ako se i to jos mora.

Elem, ne bih ja uopste ni razmisljala na ovu temu, nego smo u parkicu prisustvovali sceni, koja to uopste i nije trebala biti, da je sve islo glatko. Medjutim, nije. Baka ili zena koja cuva dete, nisam sigurna u kom je svojstvu, zove decaka i devojcicu da podju kuci, zbog vecere. Devojcica poslusno polazi, decak skace po toboganu, i na pamet mu ne pada da je poslusa.

Zena ga zove. I zove. Svaki njen uzvik njegovog imena, sve je jaci i jaci. Polazi kuci! - govori mu. Necu! - kaze joj. Zasto moram kuci? Zato sto ti ja tako kazem! - vec je mnogo besna zena.

Moje dete i jos nekoliko malisana, stoje u njihovoj blizini, gledaju ih kako vicu i kao da sve razumeju, prate zbivanja.

Da ne duzim, decak je otisao kuci, nakon sto je dobio batine. Dobro, ne bas batine, nego cupanje kose oko temena, i dva udarca po guzi (po meni ovo jesu batine, ali ajde sad).

I zena je naravno otisla sa njim, sve vreme govoreci: Ako sam ti nesto naredila, ima da poslusas... i tako dalje. I devojcica je otisla. Mirna. Tiha.

Necu da kritikujem ovu zenu. Mozda je u pravu. Ali, cemu naredbe... Cemu cupanje kose?

Nadam se da  je ona naucila da nema potrebe za predstavom. Mozda je mogla da proba sa: Molim te, hajmo kuci. Zasto? Zato sto ti mama pravi nesto super za veceru. I zato sto ako sada podjes, moci cemo i sutra da dodjemo. 

Nadam se da je i on naucio, da je ukoliko je ona tu, potrebno nju da slusa. Da ne divlja.

Ja sam tako, u jednom periodu svog zivota, svaki polozen ispit proslavljala tako sto bih otisla na utakmicu omiljenog kluba. Nije mi bilo vazno da li je fudbal, basket, sta vec. Mada, ako uzmete u obzir da sam u tom periodu imala i omiljenog fudbalera, znate vec gde sam najvise vremena provodila.

Posla sam sa koleginicom, i sedele smo tako, prvi put medju gomilom strastvenih navijaca. Zasto, pitate me? Zato sto smo pre toga novac potrosile na neke druge stvari, pa nam je ostalo samo da podjemo kuda i svi najvatreniji navijaci, jer za tu utakmicu nije vazilo pravilo da devojke mogu uci slobodno.

I tako, sedimo nas dve, pricamo malo o polozenom ispitu, srecne, presrecne. Jos se secam i sta sam imala obuceno tog dana. Teget dzemperic i farmerice. A na glavi marama. Krem sandale i torba. Oko ruke, narukvice koje zveckaju. Mi smo se toliko zapricale, da nismo ni primetile da igraci izlaze na teren. Verovatno to ne bismo ni konstatovale, da se krsni momak iza nas, nije udostojio da nam se obrati i izda naredjenje. Ustaj! Pevaj! Kako se pozdravljaju fudbaleri?

Da njegov izraz nije bio takav kakav jeste, verovatno bih mu rekla: Alo, bre, frajeru, iskuliraj! Ovako, posto smo se odsekle od straha, ustale smo nas dve, aplaudirale par minuta i cim smo primetile da se krsni momak okrenuo negde nazad da izdaje naredjenja, smugnule do portira, koji nas je, uz osmeh, ipak sproveo na drugu stranu stadiona. Pa smo tu mogle i da pricamo, i da gledamo fudbal, navijamo, pevamo i radimo sve sto zelimo. Samo bez naredjenja.

Ne verujete u ovu pricu? Imam jos jednu. Zivi svedok moja sestra. Znate, ona je super. Ponekad je malo naporna, ali nije losa. Odem ja kod nje na more. Radila je i leskarila se na moru, te joj ja odem u posetu.

Kako je ona tamo imala puno drustva, i izlazila svako vece, tako je i mene htela da predstavi svima njima kako bih se i ja malo opustila. Medjutim, ono sto nije znala jeste da sam ja bila pod tolikim stresom od posla, i da sam toliko zudila da samo odmaram, uz neku knjigu, nebitno da li na plazi preko dana, ili nocu u sobi... Izvede ona tako mene. Ni ne pita sta bih popila, nego mi samo vice kada neko pice stigne: Pij. Ustaj. Igraj. Pokusavam da uhvatim njihov tempo, ali sta cu, kao neka baba sam, niti mi se pije, a moram zbog nje, da se ne naljuti, niti mi se igra, kada mi se muzika nesto i ne svidja. Posle par pica, vise i ne mora da mi naredjuje. Prelazimo u drugi kafic, gde je muzika po mom ukusu. Ne prestajem da igram. Ne stajem. 

Sutradan ujutru, boli me glava od mohita. Bole me noge od igranja. Kazem joj: Nije lepo da mi naredjujes, radi ono, radi ovo, ipak ja sam starija, i dosla sam ti u goste...

Ona me samo bledo gleda, i prokomentarise: Kao da ti je falilo nesto sinoc, zar ti nije bilo bas super na kraju?

I sada kada se svega setim, smesno mi je. Ali, i sada dalje verujem da su naredjenja nesto sto bismo trebali izbegavati. Odrasli ih ne vole. A deca... Deca ih se plase. Bolje je objasniti im nesto njihovim jezikom. Napraviti od toga igru. Zamoliti ih ako treba. Jer onda ce to sigurno i uraditi. Ne mora sve da bude: Zato sto sam ti ja tako rekla!