5. oktobar

Danas je 5. oktobar. Pomalo vetrovit. Oblacan. Suncan.

Danas je nedelja. Dan kada moje dete ne ide u vrtic. Muz ne ide na posao. Dan koji smo ceo proveli zajedno. Uprkos alergiji koja me je zadesila. I uprkos tome sto smo se sve vreme trudili i da sredimo stan i da se igramo, i da malo prosetamo, jer ipak, ne treba dete drzati samo u kuci.

Danas je opet 5. oktobar. Novine pisu. Na televizijskim vestima javljaju. Toboze, eto, pre cetrnaest godina, 5. oktobra, dogodila se prava revolucija. More ljudi na ulicama. More promena.

Neki se promena stide. Neki se tim promenama i dalje dice. Secaju ih se. Neki se trude da ih sto pre zaborave, kako se ne bi pored toga morali secati i stvari koje su se dogodile posle. Mene sve to, jednom recju, ne zanima.

Ispricacu vam cega se ja secam.

Setila sam se toga danas, i bila sam pomalo tuzna, melanholicna. Iako sam se celog dana igrala sa svojim veselim malisanom. I prevrtala po podu sa njim. Spustala se niz tobogan.

Bio je 5.oktobar. Tog kisnog, oblacnog, prohladnog dana, jedna devojka puna snova krenula je ka stanici voza, kako bi stigla do Beograda. Na svoje prvo predavanje. U svoj novi zivot.

Obukla je svoje crne pantalone. Crni kaputic. Dzemper (hvala ti bako), u krem boji sa crnim i bordo sarama. Obula je svoje braon cipelice. I na rame stavila braon ranac. Sa kengurom koji je virio iz njega. Sa kengurom koji je imao svoje ime. Luka Salvador Gonzales.

Na putu do stanice srela je jednog decka. Oduvek su se simpatisali, gledali, ali nista tu nije bilo. On se vracao iz pravca stanice. Nista joj nije rekao. Samo joj se nasmejao. Kada je stigla na stanicu shvatila je i zasto. Voz nije isao. Saobracaj je bio obustavljen. Cula je ona vec to na vestima, ali se nadala da ce se nesto izmeniti.

Sa jos dvoje, troje entuzijasta, odlucila se da krene deo puta pesaka. Postoji taxi koji moze da se probije do Beograda, rekao im je neko. Ali, morate pesaka do njega. Koliko ima do njega? - pitala je devojka. A druga, malo starija devojka, joj rece - Do Beograda, pa oko 20 kilometara...

Srecom, taxi je bio na samo par minuta hoda daleko. Ipak, pokisli su svi. Kuda cete po ovakvom vremenu? - cudio se taxista. Desavaju se vazne promene, svi su izasli na ulice, u Beogradu je haos, ne znam sta cete danas tamo. Bice svasta, verovatno. Ostali su zurili na posao. Devojka je zurila na svoje prvo predavanje. Za dobrodoslicu.

Dovezao ih je do nekog dela Beograda, njoj nepoznatog. Zaustavljala je ljude, i pitala kako da stigne do svog konacnog odredista. Cekaj ovaj prevoz, ali ne znamo da li ide... bili su odgovori. Krenula je pesaka. Tada neiskusna, kruzila je gradom, striktno se drzeci pravaca koje bi joj neko rekao. Konacno je stigla do Slavije. Konacno je tu usla u tramvaj. Koji je, cinilo joj se, jedini saobracao.

Iako je imala sredjenu kosu, od vlage i vetra, frizura joj se raspala. Iako je imala kisobran, bila je poprilicno mokra. Nema veze, samo da ja stignem, mislila je.

Kada se konacno docepala fakulteta, na ulaznim vratima je procitala da je okupljanje brucosa u amfiteatru. Izvinite, gde je ovde amfiteatar, pitala je jednog momka. Kasnije ce saznati da je to jedan od najpoznatijih studenata ikada, tu, na faxu... Amfiteatar ti je na platou kod Filozofskog, danas u dvanaest, ajde odmah polazi sa nama! - odgovorio joj je. A, ne, ne, ne, kada sam dovde stigla, mislila je, ici cu na tu dobrodoslicu. U pravi amfiteatar. 

Uskoro je sedela u prepunoj sali. Gomila novih lica. Pregrst snova i nadanja. Da li je neko pricao o tom 5.oktobru? Nije znala. Samo su se svi malo smeskali i gurkali kada je dosao dekan sa flasterom po sred glave da im pozeli dobrodoslicu. Pricali su kasnije kako je on iz vladajuce stranke, pa ga je neko od opozicionara mlatnuo po glavi... Posle je taj opozicionar postao vladajuci, i sve tako u nedogled.

Posle predavanja, nasla se sa sestrom na istom fakultetu, i igrom slucaja upoznala neke ljude. Neki su joj postali prijatelji. I ostali to. Neke je brzo zaboravila. Neki su nju zaboravili. Znate kako to vec ide u zivotu.

Povratak kuci trajao je jos duze nego dolazak. Ali je ona bila smirenija, opustenija. Srecna. Nije zurila nigde. Tek kada je stigla kuci gledala je prenose desavanja iz centra grada. Da li sam ja u tom istom gradu do malopre bila? - pitala se. Njoj je sve delovalo nekako lepo, veselo, cvrkutavo. Tog dana je rekla sebi: Bice mi lakse ako zivim u Beogradu. I onda je to i ostvarila.

Danas je bio 5. oktobar. Nekako sa tugom i nostalgijom se secam svega. Ne znam zasto. Studentski dani su davno iza nas. Revolucionarne promene, ako su to bile, isto tako... Izdesavalo se toliko toga ovom svetu, ovom gradu. Onoj devojci. Njenim prijateljima.

Pustila sam sms prijateljici. Kako smo se na danasnji dan pre 14 godina upoznale. Odgovorila je. Da joj je drago sto smo se upoznale. Da joj je drago sto smo to prijateljstvo  i nastavile.

Napisala sam ovaj tekst vama. I mom detetu. Ako me jednog dana, bude pitao, otkud ja u Beogradu... Procitaj tekst, ljubi te majka, i pitaj devojku o kojoj sam pisala.