Da li ces stvarno odrasti, mali veseljace?

Dosao je i taj dan. Moja beba je konacno odrasla. Moja mala beba, je konacno tako odlucila, i konacno dopustila svojoj mami i svom tati, da je ostave "samu", sa nepoznate dve tete i gomilom dece, da se igra u igraonici.

Iako odavno idemo u vrtic, i stvarno nismo imali problema sa prilagodjavanjem i odvajanjem, svaki nas prethodni odlazak na neki rodjendan proticao je tako sto bi jedno od nas, citaj mama uglavnom, sve vreme jurila svog malisana, koji nije hteo da se pomeri ili radi bilo sta drugo, ako ona nije tu. Tik uz njega.

Mama bi tako, pazila na svog malisana, a neretko bi, pazila i na svu ostalu decu, koja bi se oko nje okupila. Dok bi je tete iz igraonice gledale zahvalno. Sto im pomaze. 

Mama bi isto tako propustila svako meze, koje joj se uglavnom nikada nije ni jelo, bas kao ni lisici grozdje, od torte bi probala samo ono sto preostane nakon njenog malog tajfuna... I nije da se mama zali, ionako zbog njenog rezima ishrane to i ne bi smela da jede... Ali bilo bi lepo da mama bar na pet minuta sedne, popije kafu, limunadu ili makar casu vode... I prica sa nekim odraslim ljudima. 

Tata je stvarno, kada god je isao sa njima, hteo da pomogne. Ali malisan je bio taj koji je svojim upornim, umilnim glasom samo ponavljao: Mama, mama, mama, mama...

A kakva bih ja to majka bila kada ne bih odmah dotrcala? I stavila se na raspolaganje svom malom princu?

I tako, osvanu juce lep, suncani dan. Mali princ kao da je slutio da ce u neki provod, preskoci svoje regularno, utvrdjeno spavanje, od dvanaest sati. Mama je ludela zasto ne zaspe. Bar na pola sata. Jer dok beba, sva uzbudjena juri po kuci, lupa stapicima, vere se po krevetu, po stolicama, hoce da jede, hoce da piski, nece da jede, nece da piski, sve dok beba sve to radi, mama ne moze da stigne da uradi bilo sta. Upakovati poklon? Nemoguca misija. Ispeglati majicu? Nemoguca misija. 

Inace, da me ne kritikujete, sve smo mi ispeglali vece pre, dok je junak spavao... No, zaboravili smo da je ovaj nas mali junak uspesno savladao vestinu penjanja na najrazlicitije moguce objekte po stanu. Nisam znala da li sam se vise iznervirala sto sam ga videla kako mi se smesi sa komode, na koju se popeo tako sto je verovatno koristio neku kutiju i stolicu, ili zato sto je nase lepo ispeglane stvari sve izguzvao. 

Ko god ima dete, zna kako vreme leti. Ustanes u sedam, i dok se okrenes oko sebe vec ce jedan. Do tada si prosao i tri ili cetiri obroka, promenio nekoliko pelena, bio u setnji, prodavnici, i poceo sa pripremama rucka...

I tako, posto je beban odbijao da spava skoro do samog polaska na rodjendan, mama je iz kuce izasla sa polumokrom kosom (jer joj je fen preminuo, slava mu, onog trenutka kada je beban pozeleo da njime polupa neke orahe i kestenje, misleci da je fen cekic... ili ko zna sta je vec mislio...), nenasminkana, i sa iznova ispeglanom majicom uz uocenu malu cokoladnu fleku, nastalu par minuta pre izlaska. Znate ko je krivac? Ne znate? Nemoguce!

Tata je iz stana izasao u priblizno normalnom stanju, imajuci u vidu cinjenicu da ga je beban doslovno izgazio dok su se onako sredjeni valjali i igrali po podu, a sve zarad toga da mama bar na miru moze do kupatila, da se presvuce.

Mama i tata su izasli iz stana, ljuti jedno na drugo, kriveci jedno drugo sto se nisu bolje organizovali. I sto bebac nije zaspao. Srecom, nije ih to dugo drzalo.

Voznja od sat i po, prosla je mirno. Ako izuzmemo to da je mama pola sata drmusala sediste i pevale sve decije znane i neznane pesmice, kako bi, sada vec nervozni decak zaspao, i to da je mama iskoristila sve svoje vestine i umece da se u kolima tokom voznje pristojno nasminka, iako je zaboravila puder, i jos poneke stvari, sve je bilo savrseno.

I onda, kako smo se parkirali, a beban se probudio, sledi sok.

Uvodimo ga u igraonicu, a beban pocinje svoju jurnjavu loptica, balona i guranja kolica sa lutkom, ni ne okrenuvsi se da vidi gde je njegova mama.

Ne oklevam ni trenutak, ostavljam ga tu, uz napomenu devojci koja je unutra sa decom da me slobodno pozove ako bude bilo potrebe.

Izlazim, i srecna i tuzna, i kazem muzu: Boze, hvala ti, nije ni pogledao gde sam. Ostavila sam ga i igra se bezbrizno. I razmisljam kako raste, kako se menja. Prebrzo? Ili ovako treba?

Ipak, ne da mi vrag mira, odlazim do malog prozora kroz koji mogu da ga vidim. Sklapa kockice. Dusa mala.

Ipak, taman dok uzimam prvi gutljaj kafe, zove me devojka iz igraonice. Rasplakao se, mozete li doci? Mogu, stizem. Ulazim unutra, ali beban vise ne place. Ipak, jedan pogled ka meni, dovoljan mu je da opet od malog odraslog decaka postane pravi mamin sin, mamina maza. Mama, mama! - vice. Reci mamino! Tu, tu! - govori mi i pokazuje mi gde da sednem. 

Zbogom kafo, zbogom divna hrano na stolu! - vec razmisljam u sebi.

Ipak, kada muz dodje da me zameni, bebac se ne buni. Kada dodje drugar, a posle i drugarica, on uziva, igra se sa njima, i ne gleda nas vise.

Bio je to prvi put da sam imala bar nekoliko minuta za sebe. Za druge ljude. Za ice. Za pice.

Bio je to prvi put da sam osetila i zrnce tuge. I radosti. Neko oslobadjanje. I nekakvu brigu.

Svako vreme nosi nesto svoje. Svaka faza nesto drugo. Danas me grli i ljubi, a doci ce dani kada ce me mozda gurati od sebe. Ali o tom potom. Jedno znam. Volecemo se stalno.