Dok dobuje kisa

Napolju pada kisa. Pa malo sija sunce. Onda je odjednom jako hladno. Tmurno. Sumorno.

Sve te promene uticu na moje raspolozenje. Najradije bih se ususkala u neko mekano cebence, gledala filmove i malo dremkala. Da, sigurno bih to uradila. Da sam sama.

Ali, nisam. Imam svog malog decaka. Koji zeli da ide u setnju. Bas onako kako smo ga navikli. Dva puta dnevno.

Moramo li napolje, pada kisa? - pitam ga, a vec znam da ga pitam gluposti, naravno da cemo u setnju, pa to je samo malo kise. Nema nikakve oluje. Gazicemo po baricama. Razbistriti misli.

Ipak, iako lutamo ulicama, odemo do neke prodavnice, retko igraonice, uvek se nekako cini da vreme u stanu sporo prolazi. Taman nadjemo jednu igricu koje se igramo, moj malisan vec trazi drugu, i tako u krug... Dok dodje noc, prodjemo mi kroz puno igrica, puno smeha,prica... 

A cega se igramo? Svacega. Ja sam ranije bila jedna od onih ludih mama koja mora da svakoga dana svom zlatu kupi bar jednu igracku. Nekada i vise. Tako da sada od igracaka vise i ne vidim nista u sobi. Autici, kamioni, avioni. Kos, loptice, gitara, truba, hodajuci konji, pticice... Kocke jedne, kocke druge... Mobilni telefoni,daljinski, traktor sa zivotinjicama. O plisanim igrackama da i ne govorim. Ima i nekih iz mog detinstva.

I sve su te igracke nama drage. I rado se igramo njima. Ali osmisljavanje i pravljenje novih igracaka i igrica, e to je ono sto nam ulepsa dan.

Moj bebac mnogo voli da uzme kartonsku kutiju od jaja. Onda dodje do mene i tera me da mu trazim igrackice od kinder jaja, koje posle ubacujemo u jaja i stavljamo u kutiju. Onda zove tatu da dodje, i tatu tera da mu otvara ta ista jaja dok on pokusava da pogodi sta je unutra. Uzme jedno zuto jaje, kobajagi ga mucka i kaze recimo: Manja! ( sto u prevodu znaci maca). Tata otvori jaje, i unutra nadje pile, a moj decak kaze pi, pi, pi... i vec sprema drugo jaje, sa uzvikom Manja!

Poslednjih par dana, bas svakog dana, udjemo svi u spavacu sobu, i tada bebac sa tatom stoji sa jedne strane kreveta, a ja odem na drugu stranu. Cim bebac vidi da sam ja tamo, uzima neku od svojih loptica, savija se ispod kreveta i baca mi loptu. Ja loptu dohvatim, i tako se loptamo u nedogled. Nekada me mali mangup prevari, pa loptu umesto ispod, posalje preko kreveta. Nekada nam se loptica negde izgubi, pa onda u pomoc zovemo cevi usisivaca, sto bebac najvise voli.

Pre nekoliko dana, pravili smo bubanj. Nasli smo grancice iste duzine napolju. I maminu staru okruglu kutiju za kolace. Uvili smo je bebac i ja zajedno, u neko staro platno, malo crtali flomasterima po tome i onda smo svirali. S tim sto bebac nije hteo stapice. Nego je udarao svojim rucicama. I samo vikao: B'avo!, iliti bravo. Bas je talentovan, ljubi ga majka. Mada mislim da su komsije poludele.

Sta smo jos pravili? Sator. I to u kuhinji. Prebacila sam carsafe koje sam imala preko frizidera, trpezarijskog stola i jednog dela u kuhinji, dok sam cebence bacila na pod. Onda sam, dok je bebac spavao, u nas sator poredjala strumfove, Mikija, Vini Pua. I naravno, tanjir sa kolacicima. Kada je bebac ustao, njegovoj sreci nije bilo kraja, istrazio je svaki kutak, i nahranio i sebe i mene i sve igracke. Toliko smo se zaigrali da nismo ni primetili da se napolju vreme prolepsalo. Jedina mana je bila ta sto je bebac preplakao kada smo morali da sklonimo sator. Ipak,morala se vecera praviti.

I evo za sam kraj, omiljena aktivnost mog bebana. Ne mogu da kazem da je to igrica. Vise mozda pomaganje mami u kuhinji. Mi tako zajedno pravimo kolace, pite... Bebanu dam da muti jaja, ili mu stavim samo malo brasna u posudu. On onda uzme kasiku ili varjacu i mesa i mesa. I kada stavimo testo u rernu da se pece i pitamo ga ko je pravio kolace, on nam uz osmeh odgovori: Ja! A sta si stavio u kolace? - pitamo ga. Jaja, b'asno i secer ( s kao sto i c kao cigla). I to budu najlepsi kolaci ikad.