Hajde da se drogiramo... ne, ipak, hvala ne!

Oduvek sam bila ljubitelj malih, prakticnih, korisnih saveta. Takozvane rubrike Napravi sam, Uradi sam, Korisni saveti za uredjenje prostora, nasle su svoje mesto u memoriji mog racunara. 

Od kako sam postala majka, jos vise sam se oslanjala na informacije koje bih u ovim rubrikama procitala.

Skinite mrlje brzo i efikasno. 

Napravite bebi carapice od starog sala.

Uradite ovo. Uradite ono.

Mrlje se ne bi bas skroz uklonile. Niti bi ceo taj proces bio brz, da se ne lazemo.

Carapice koje bih napravila od starog sala vise bi licile na kakve kesice, valjane samo za nasu lutku bebu, jer bebac ne bi mogao ni prstice u iste da stavi.

Ali ipak, ja sam bila ponosna.

Na to sto sam naucila nesto novo, jer za to zivim svaki dan.

Na to sto sam bar probala, iako mi se pokusaj neuspesno zavrsio.

I nikada, ama bas nikada nisam dovodila u pitanje da li je dati savet, uputstvo, ispravno. Ne. Verovala sam i znala da je do mene. Do izvodjaca radova. Do umetnika.

Tesila bih se kako ce sutra biti bolje. I kako mrlje nisu nestale jer sam sigurno negde omanula, ali kako cu vec sledeceg puta napraviti takvu smesu, koja ce osistiti sve moguce i nemoguce mrlje sveta.

Morate mi skinuti kapu. Bila sam uporna. Uprkos muzu, koji bi me gledao zacudjeno kako u kuhinji pravim nekakav buckuris. Dragi, vidi, ako nista drugo dodaj mi sesir, bicu prava vestica, znala sam da mu kazem, cisto da ga nasmejem malo.

Zar ti nije lakse da kupis Vanish? Ili tako nesto? - pitao bi me. Ovako je zdravije. Videces. I bolje cemo ukloniti mrlje. - ubedjivala bih ga. 

Kada na kraju fleke ne bi nestale, muz bi me samo pogledao, i rekao: Izgleda draga vestice, da ti je carolija zakazala...

Mozda ova jeste, govorila bih u sebi, ali budes li se samo nasmejao, pretvoricu te u zabu! Ne zvala se ja Being Mom.

Elem, svanu jucerasnji dan, zavrsih obaveze koje imam, i resih da malo odmorim, posto me je bolela glava. Sigurno je od previse stresa ovih dana. Uzeh telefon da vidim sta ima na netu, jer dok popravljam komp, dobar je i on.

Naletoh na jos jedan savet. Oslobodite se stresa. Kako? Uzmite list lovora i upalite ga da gori u pepeljari. Posle desetak minuta vratite se u sobu, i udahnite vazduh. Odlicno za opustanje, bicete smireniji. Stres ce nestati.

Trazim lovorov list. Imam samo osuseni lovor. Da li treba taj ili svez? Ne pise u tekstu.

Ma nema veze, sigurno moze bilo koji.

Uzimam osuseni list lovora, stavljam u pepeljaru, pokusavam da ga upalim, ne ide, gasi se. Jedna sibica, druga sibica, sedma sibica. Ko mi je kriv sto nemam upaljac?

Dok palim sibicu za sibicom, list krene lagano da gori, nekakav gorki miris se siri sve vise i vise. Ne svidja mi se ovaj miris. Muka mi je od njega. Ipak, nastavljam, u nadi da ovako treba ceo proces da izgleda. Miris je sve jaci i jaci, sve gori i gori. Meni je sve gore i gore, losije i losije.

Na pola lovora odustajem. Glava me jos jace boli. Muza zovem da on ide po dete u vrtic. Dok molim Boga da dan ne provedem u grljenju wc solje, neko zvoni na vrata. Komsinica, vraca neke knjige. Jao, crna zeno, sta ti ovo smrdi u stanu? Lici mi na... lici na... marihuanu? Reci da je to pa da te zadavim odmah, sram te bilo, majka malog deteta!- prica mi.

Ma kakva trava, govorim joj, gori lovor, po receptu iz korisnih saveta, objasnjavam joj. Bilo mi je lose, pa rekoh da probam.

Pa, jel ti bolje? - pita.

Nije, jos mi je gore... smuseno govorim.

A, pa mozda si onda stvarno trebala malo marihuane da uzmes, znas iz medicinskih razloga. - dobacuje.

Ma, mozda samo ne treba da se uvek uzdam u ove korisne savete. Ili bar da pitam kad nesto nije jasno.- zavrsavamo razgovor.

Komsinica odlazi, ja pokusavam bez puno uspeha da provetrim stan pre nego moji decaci dodju. Sta bih mogla da radim, da ne zaspem? Jao videh u nekim savetima kako da napravim cisternu svom decaku. Odoh odmah to da isprobam.

Valjda cu ovog puta uspeti. I valjda necu dobiti bager. Mada, voli moj decak svakakva vozila.