Ljubav posle razvoda

Bogu hvala, imam divan brak.

A da ga nemam, da li bih bila u problemu? Mislim, pitam samo zato i iz prostog razloga sto imam dete?

Da li bih bila tamo neka jadna samohrana majka, koju niko nece? Koju svi zale?

Za koju svi, a narocito tamo neki novi muskarci misle da je dobra samo za noc, dve? Jer, koji ce im zena sa detetom? Ma, koji ce im zena uopste?

Pozvala me je prijateljica. Mozda je se secate iz neke prethodne price. Ona razvedena. Sa detetom. Prica mi kako nema vise nikakvog poverenja u muskarce. Potpuno je razumem. I meni bi trebalo malo vremena, da mi se dogodilo sve sto se njoj dogodilo. Da me muz ostavi zbog tamo neke mladje.

Ali, nije nju samo to snaslo. Nikada ne bih pomislila da cu ovo reci, ali kamo srece da je samo to. Ona, razvedena, sa detetom, je nasla sebi novu srodnu dusu. Tacnije, mislila je da je nasla. Pocelo je kao bezazlen razgovor. O zivotu. O knjigama. Nastavilo se kroz prvi izlazak. Drugi, treci. Da ne bude zabune, spominjala je ona svoje dete. Doduse po imenu. Nikada nije rekla moje dete to i to. Ne zato sto je to htela da krije. Daleko bilo. Nego zato sto tako stalno prica. Moje zlato ovo... Moje zlato ono.... A i zato sto je mislila da on zna.

Kada su izasli cetvrti put, na pola vecere zazvonio joj je telefon. Zvala je majka. Dete ti je bolesno, dodji odmah kuci. Necu vam ni pricati koliku je muku prezivela od strane roditelja. Kako se ona, razvedena, sa detetom, usudjuje da izadje sa tamo nekim? Zna li ona kolika je to sramota? Sta ce reci ljudi? Sta ce joj reci bivsi muz? Isti onaj koji je nju, sa detetom, zamenio nekom mladjanom curom.

Nije isla do detalja. Samo mi je spomenula njihovo neslaganje. Ali, verujem, da ne mogu ni zamisliti kako joj je bilo. I kako joj je sad. Da se ne lazemo, da joj ne trebaju, verujem da im se u zivotu posle svega sto su joj rekli i uradili ne bi ni javila. Nikada vise. Jer starije generacije kao da ne shvataju da se razvodi dogadjaju. I kao da su misljenja, ako do toga u braku dodje, da je zena ta koja je kriva za sve. Pa makar ta zena bila i njihova cerka. To im je u celoj prici nekako nebitno.

Da se vratim ja veceri i pozivu. Vecera prekinuta, moja prijateljica objasnjava svom udvaracu, jer jos nisu presli na neki nivo preko udvaranja, kako joj je dete bolesno i kako mora kuci, kako ce se iskupiti i sledecu veceru organizovati ona...

Dete? Cije dete? - bilo je pitanje udvaraca. Moje. Moje zlato, pricala sam ti o njemu. - odgovara mu moja prijateljica. Kakvo dete, sada odjednom? Nista mi nije jasno? To nije stvar o kojoj ne pricas. O kojoj cutis. Htela si da me na prevaru smotas, i odjednom uz tebe da dobijem i dete? Da li si ti cista? Meni treba samo neka kombinacija, a ne brak i obaveze! Kakva deca, kakve gluposti! - dugo je trajao udvaracev monolog. Iz recenice u recenicu sve glasniji i glasniji.

Moja prijateljica je sedela za stolom, prepunog restorana. Slabasna muzika nije bila dovoljna da ugusi sve reci koje joj je rekao njen do pre pet minuta srdacni udvarac.

Kaze mi da se ne seca kako je izasla iz restorana. Kaze mi da se ne seca sta mu je rekla. Kaze... Da mu je pricala o detetu. O vrticu. I da je razvedena mu je rekla. Ali, nikada mu nije rekla ja imam dete, za slucaj da ne kapiras da je ovo moje zlato koje vodim i odvodim iz skolice moje dete. Ako ne kapiras da idemo da kupimo cizmice u Cicibanu za moje zlato, vec mislis da se ja tamo snabdevam cipelama. Ili da necijoj tudjoj deci kupujem cipele, kada god stignem.

Mozda sam trebala da mu direktno kazem. Ne znam, ne znam... Pomalo ocajava. Svideo joj se. Ali, pokusavam da joj objasnim da je bolje sto se ovo ovako zavrsilo. Da bar zna na cemu je u startu. Ko zna kako bi kasnije zbog neceg drugog reagovao.

I sta sada ja da radim? - pita me. Cutim. Ne znam sta bih joj rekla. Da se kada god upoznajem nekoga predstavljam sa ja sam ta i ta, po zanimanju sam to i to, razvedena sam, ne svojom krivicom i imam dete. I ne trazim odmah brak, niti novog oca svom detetu, vec nekoga uz koga mogu da se osetim kao zena. Nekoga ko ce pricati sa mnom, ceniti me i maziti.

Polako, pokusavam da je umirim. Pusti neka stvari idu svojim tokom. Reci sta zelis, reci sta god mislis. Ne moras svakome sve ni objasnjavati. Ne moras se nikome pravdati. Imas dete. I divna si majka. Razvedena si. Pa sta? Nisi jedina na ovom svetu. A svakako ne ni poslednja. Bolje dobar razvod nego los brak.

Ne razumes ti to... - govori mi. Ne razumes. I dace nebo da tako i ostane. 

I u pravu je, ne govorim joj to, ali jeste. Nesto najgore sto se meni dogodilo bilo je kada mi je u jednom kaficu tip prisao, i krenuo sa nekom pricom, ja mu na sve to njegovo odgovorim da sam verena, on mi kaze: Pa sta ako si verena, nisi valjda mrtva? Ja se na to nasmejem od srca, otvorim usta da mi se vide moji zubici sa sve fiksnom protezom koju sam nosila, da bi se on, bas u trenutku kada je muzika stala, prodrao: Jao, pa ti nosis protezu!?, okrenuo i otisao.

Da li mi je bilo neprijatno? Jeste. Ali ja sam protezu skinula i resila se te muke. To me vise nece pratiti.

Moja prijateljica ce ceo zivot imati za sobom svoj razvod. I tu tuznu pricu iznad njene glave. Ali, imace i svoje dete. Koje nikako ne bi smelo da joj bude teret. Nego divno podsecanje da postoji jedno maleno bice koje od nje zavisi. Bice koje ce je voleti bezuslovno ceo zivot. Zato sto je njegova majka. I to ne bilo kakva. Nego jedna divna, hrabra zena. Koja je isla sama i borila se. Zarad svog deteta. I koja je u tome uspela. Tako ce biti. Zato sto je to jedino ispravno.