Mom muzu, umesto poklona!
Zauvek si moje sunce iznad Herceg-Novog.
Prase moje debelo. Iako nikada nisi bio debeo.
Moj si smesak. Moj osmeh. Moja radost. Iako ima dana kada bih te najradije golim rukama zadavila. Ali, nekako te uvek pre zagrlim nego zadavim. Jao, jao, jao...
Proslo je dve godine braka. A ukupno... uf, ko jos broji? Decenija? Meni se cini vek...
Nadjoh jedno davno pismo.
Prvo je meni prijateljica poslala pismo, a onda posto si se toliko tom njenom pismu meni smejao, ja sam izmenila nesto i poslala tebi... A tek tada si se smejao...
Napisala mi je da me voli vise od celog rahiticnog tima Partizana. Ja tebe volim vise od celog rahiticnog tima Crvene Zvezde, koju i onako ne volim. Ali zato volim Ilica, Totija i Anrija... A tebe volim mnogo vise od svih njih.
Secas li se secerne pene koju smo jeli na Sajmu? Secas li se mojih popodnevnih dremki, koje bi se pretvarale u nocenja do sutradan ujutru, dok bi se ti trudio da me probudis? Secas li se Foxija, Milice, Zvonka i svih drugih nam dragih kucnih ljubimaca?
Bio si kraj mene u razlicitim situacijama. Lepim, prelepim. Teskim, preteskim. Ali uvek si bio tu. I bio si moja podrska najveca. Ostani to i dalje. Menjali su se ljudi oko nas, menjali su se poslovi, vremena. I ti i ja smo se menjali. Ali nas odnos ne.
Znam da te nervira mnogo toga. Kada te teram da gledamo Hari Potera po hiljadu i sedamnaesti put. Kada te teram da gledamo Igru prestola. Ili ti unapred govorim sta ce se desiti u nekom filmu. Ili nekoj knjizi. Ili kada ponesem samo jedan disk za putovanje od 24 casa. I to nekog tamo Rundeka. O Boze, da li si mogla nesto bolje da nam spremis? - pitas se.
Veoma dobro znam koliko te nerviraju sve moje knjige. Narocito su te nervirale ranije, kada smo se selili. Pa si morao da prenosis sve. Ali, ako ti kazem da te volim vise od svake procitane knjige, nadam se da ces mi oprostiti. Ukoliko se vec na polovini ovog teksta nisi smorio i zaspao.
Nervira te i kada ti kukam koliko sam umorna. A veruj mi da jesam. I ti mene cesto nerviras. Ali valjda to bas treba tako. Malo talasa u nasem moru. Malo vetra, da nas pokrene.
Priznacu ti. Nije vise kao pre. Pre bebana. Kao da je to neki drugi zivot bio. Neke godine, koje su proletele. Odjednom. Da se vise ne vrate.
Sada nam je zivot pun kompromisa. Brige. Odgovornosti prema nekom trecem. Ali sada nam je zivot ispunjen nekim jakim suncem, pred kojim sve tuge i problemi nestaju zauvek.
Jedan deciji osmeh. Jedna suza. Pogled. Cini nas oboje srecnijima. Briznijima. Ponosnijima.
Cini da gledamo to nase dete nekim drugim ocima. I posmatramo jedno drugo drugacije.
Priznaj, ponosan si kada nas gledas i vidis kako se igramo, ucimo, pricamo.
Kako mu skidam zvezde sa neba. I kako od tebe to isto trazim.
Znam, nema nama vise ludovanja i letovanja, kao nekad na Zakintosu. Mada u poredjenju sa Englezima, mi smo stvarno bili fini. Nema vise zurki do jutra. Kada kazem nema, mislim nema u skorije vreme, bar dok bebac ne odraste. A posle cemo, valjda, ako nam bude do izlazaka i provoda do ujutru i to ubaciti u nase aktivnosti. Ako u medjuvremenu sve ne prerastemo. I izlasci nam postanu vise mucenje nego uzivanje. Iskreno, ja se nadam da do toga nikada nece doci, ali ko zna.
Bitno je da mi u dusi ostanemo mladi. Da se sto vise smejemo. Svakog dana. Da se slusamo. Razumemo. Pricamo. Da i dalje gradimo nas mali svet. Da svaku godisnjicu slavimo jos zaljubljeniji, jaci, lepsi.
Kada me neko pita koliko smo godina u braku, meni dodje da kazem: Oduvek! Jer ove dve godine cine se bas tako. I sve one godine pre toga. Upoznavanja, zabavljanja, cekanja, zajednickog zivota...
Ja i danas pamtim kako si izgledao prvog dana kada smo se upoznali. Secam se sta si mi rekao. Kako je sve pocelo. Ne bi valjalo da preskocim i nasu prijateljicu, koja je glavni krivac (Misice, znas o cemu pricam).
Uvek cu pamtiti nase vencanje, sve dane pre toga, sve dane posle. Sta cu kada pamtim kao slonce! A na svadbici sam i izgledala tako!
Ipak, i da sve zaboravim, i nase dane i nase noci, i zimovanja, letovanja, nikako necu moci da ne osetim to nesto sto postoji u srcu, u grudima, kada te vidim. Eto, neka sam ti rekla, jer mozda to ipak ne govorim ja, nego neki Balasevic iz mene, ili Merlin, ili vec neka druga romanticarska dusa.
Pitala me je pre neki dan prijateljica, koja je ubedjena dragi moj, da smo ti i ja, vec sto godina u braku. Sta je to tajna srecnog braka? Da ne ubijes muza odmah, vec da iskuliras malo! Rekla sam joj. Nasmejala se, i rekla nesto kao, ma da, kao da se vas dvoje ikada svadjate.
E, pa svadjamo se. I mirimo. I volimo. Nekada se razumemo. Nekada ne. Bar ne odmah. Ali istrajavamo. I samo se nadam da cemo iz godine u godinu slaviti i obelezavati ove nama vazne datume. Ako bude tako, bicu presrecna. A i ako ne bude, ako sudbina kaze drugacije, bicu srecna jer cu znati da sam ti svoje osecaje odavno otkrila, bas kao sto sam ti i srce odavno dala. Pa neka bude kako bude.
Priznacu ti. Nije vise kao pre. Pre bebana. Kao da je to neki drugi zivot bio. Neke godine, koje su proletele. Odjednom. Da se vise ne vrate.
Sada nam je zivot pun kompromisa. Brige. Odgovornosti prema nekom trecem. Ali sada nam je zivot ispunjen nekim jakim suncem, pred kojim sve tuge i problemi nestaju zauvek.
Jedan deciji osmeh. Jedna suza. Pogled. Cini nas oboje srecnijima. Briznijima. Ponosnijima.
Cini da gledamo to nase dete nekim drugim ocima. I posmatramo jedno drugo drugacije.
Priznaj, ponosan si kada nas gledas i vidis kako se igramo, ucimo, pricamo.
Kako mu skidam zvezde sa neba. I kako od tebe to isto trazim.
Znam, nema nama vise ludovanja i letovanja, kao nekad na Zakintosu. Mada u poredjenju sa Englezima, mi smo stvarno bili fini. Nema vise zurki do jutra. Kada kazem nema, mislim nema u skorije vreme, bar dok bebac ne odraste. A posle cemo, valjda, ako nam bude do izlazaka i provoda do ujutru i to ubaciti u nase aktivnosti. Ako u medjuvremenu sve ne prerastemo. I izlasci nam postanu vise mucenje nego uzivanje. Iskreno, ja se nadam da do toga nikada nece doci, ali ko zna.
Bitno je da mi u dusi ostanemo mladi. Da se sto vise smejemo. Svakog dana. Da se slusamo. Razumemo. Pricamo. Da i dalje gradimo nas mali svet. Da svaku godisnjicu slavimo jos zaljubljeniji, jaci, lepsi.
Kada me neko pita koliko smo godina u braku, meni dodje da kazem: Oduvek! Jer ove dve godine cine se bas tako. I sve one godine pre toga. Upoznavanja, zabavljanja, cekanja, zajednickog zivota...
Ja i danas pamtim kako si izgledao prvog dana kada smo se upoznali. Secam se sta si mi rekao. Kako je sve pocelo. Ne bi valjalo da preskocim i nasu prijateljicu, koja je glavni krivac (Misice, znas o cemu pricam).
Uvek cu pamtiti nase vencanje, sve dane pre toga, sve dane posle. Sta cu kada pamtim kao slonce! A na svadbici sam i izgledala tako!
Ipak, i da sve zaboravim, i nase dane i nase noci, i zimovanja, letovanja, nikako necu moci da ne osetim to nesto sto postoji u srcu, u grudima, kada te vidim. Eto, neka sam ti rekla, jer mozda to ipak ne govorim ja, nego neki Balasevic iz mene, ili Merlin, ili vec neka druga romanticarska dusa.
Pitala me je pre neki dan prijateljica, koja je ubedjena dragi moj, da smo ti i ja, vec sto godina u braku. Sta je to tajna srecnog braka? Da ne ubijes muza odmah, vec da iskuliras malo! Rekla sam joj. Nasmejala se, i rekla nesto kao, ma da, kao da se vas dvoje ikada svadjate.
E, pa svadjamo se. I mirimo. I volimo. Nekada se razumemo. Nekada ne. Bar ne odmah. Ali istrajavamo. I samo se nadam da cemo iz godine u godinu slaviti i obelezavati ove nama vazne datume. Ako bude tako, bicu presrecna. A i ako ne bude, ako sudbina kaze drugacije, bicu srecna jer cu znati da sam ti svoje osecaje odavno otkrila, bas kao sto sam ti i srce odavno dala. Pa neka bude kako bude.