Pojela sam kasicu prasicu.

Kazu mi ljudi da sam meka srca. Da cutim kada ne bi trebalo da cutim.

Ja im kazem da to nije tako. Evo vidite, vicem im, i mlataram papirima ispred njihovog nosa. Promenili su mi otkaz. Konacno. Nisam vise, po otkazu ni nekulturna niti sam nekog vredjala i vikala. Samo nisam prihvatila anex. Bravo za mene. Isterala sam svoje do kraja. Pobedila sam.

Sta, bre, bravo? Da li si ti zeno luda? Koga si pobedila? Da li si ti svesna svega? Ti sedis kod kuce, trazeci novi posao, u zemlji u kojoj se posao sve teze i teze pronalazi... Oni sede u svojim koznim foteljama, primaju plate, i imaju druge za zajebavati. Ups, da li sam ja to upravo napisala ruznu rec? 

Da sam ja na tvom mestu, tuzila bih ih. Isla bih do Strazbura, ako treba. - cujem svakog dana.

Ehej, vicem im! Necu da cujem za njih. Necu da ih vidim. Ako me ikada neko bude pitao o njima, vec znam sta cu reci. I verujte, nece to biti nista lepo. Svima dodje maca na vratanca. Ma koliko god debela ta vrata bila.

Zeno, opameti se, kakva maca, kakva vratanca... Trebala si ti nekog medveda da im posaljes, ako vec nisi htela advokata. Da malo proseta po kancu, pokaze misice i svoje oruzje. - kaze mi drug. Kakvo bre oruzje, o cemu ti covece pricas? - pitam ga. I cudim se, da li je moguce da su svi ovo shvatili licnije od mene? Da su negde iz desetog reda, dok su gledali ovu tragediju, bolje videli sva desavanja, nego ja, glumica na sceni?

Necu o tome da mislim. Dovoljno sam im svima dopustila da kopaju po mojoj privatnosti. Da se trude da uniste moju licnost. Moj rad. Moje delo. Ali, posle svega, ja znam ko sam. I znam sta sam. I znam koliko sam jaka.

Zato me vise ne doticu. Cak ni onda kada sa jednom platom u zemlji Srbiji, gde svi troskovi rastu, a plate idu dole, moramo preziveti ceo mesec.

Plati sve racune za stan. Plati hranu. Plati vrtic. Plati pelene. Kupi cipelice. Kupi jaknicu. Kupi trenerke. Uzmi detetu neku igracku. Uzmi mu neku knjigu. Imamo li bese dragi i neku ratu za kredit? Pa da idem odmah da se samoubijem? 

Trudim se da sve do dinara isplaniram. Ali, verovatno znate i sami, cim nesto krenete da planirate, velike su sanse da ce se jos nesto neplanirano desiti. Kvar ovoga. Kvar onoga. Jos povrh svega, dogodi se i ovo moje naprasno mrsavljenje, pa sada moram i sebi kompletnu novu garderobu da kupujem.

Muzu treba kosulja. Bilo bi lepo kada bi kupio i novu jaknu. Ja moram kod frizera. Mora i on, ali to musko sisanje je izgleda jedino dzab-dzaba. Dete cu ja da sisam. Jos i za njega da placam, ccc...

Ne, dragi moji, nije ovo nikakvo kukanje. Bar ne moje licno. Sa svih strana se cuju uzvici ljudi cije se plate smanjuju. Vreme je prosto takvo. Slusam ljude oko mene. Odrekla sam se ovoga. Odrekla sam se onoga. Razmisljam u sebi, zeno draga, budes li se ti jos necega odrekla, vise neces ni da zivis...

Ne kupujem vise Politiku. Niti Vreme. Citam na netu sta stignem. Do Sajma knjiga sasvim sigurno necu kupiti ni jednu novu knjigu. Znaci, nema vise po knjiga, dve svakog meseca. Jedna knjiga u dva, tri meseca. Citaj i njih na netu. Ne mozes? Volis miris knjiga? Pa lepo, ti uzmi svoje stare knjige njih mirisi, a na netu citaj! Snadji se!

Ne znam drage mame, kako vi, ali ja sam bar sebi obecala, da moje dete ne sme da oseti bilo kakvu promenu. Jesce sta je jeo do sada. Uvek mora imati sve sto voli. Kvalitetno meso za jelo. Povrce. Voce. Cak iako to znaci da cemo mu kupovati limun koji je do skora kostao 400 dinara.Za kilogram. I dalje cu mu uzimati iste pelene kao i ranije, iako je cena istih odjednom toliko porasla da se pitam da li ova drzava stvarno ne zna kako drugacije da zaradjuje, nego sve ide preko beba, dece i stvarcica za njih? I iako se nadam da cemo se sto pre resiti istih, i poceti ucestalo da koristimo nosu.

Nove igracke se takodje podrazumevaju. Ne sme se na tome stedeti. Iako enormno volimo da pravimo sami svoje. Od kartona. Od grancica. Od flasa i cevcica. 

Muz i ja cemo morati stedeti. Nema izlazaka do zore. Lumpovanja. Provoda. Cek, cek, pa to i nismo radili. Uf, da vidim na cemu stvarno da ustedimo? Mozda na mobilnom telefonu? Da konacno krenemo da pricamo sa ljudima licem u lice? Bez kuckanja poruka i besmisleno dugih razgovora. Samo kratko. Dodji na kafu u sedam. I to je to.

Ma, odbijam da zivim ovako! - govorim muzu. Kako? - pita me!

Odbijam da razmisljam o tome kuda nam ide svaki dinar. Odbijam da prihvatim cinjenicu da smo letovanje sa 15 dana smanjili na deset. Pa na sedam. Pa na to da letujemo svake dve godine. Sta je sledece? Letujte za deset godina? Ja zelim more. Ja hocu na Kubu. Hocu na Bali. Hocu da odemo, i da zaboravimo da se vratimo. Da sedimo bezbrizni. Ispijamo sokice i koktele. Jurimo nase dete, pocrnelo od sunca. Sunca koje nema rupe na sebi. Sunca koje ne moze da skodi. Mastas previse. - kaze mi muz. Mastam. Ali, bar znam da sam ziva!

Odbijam pomisao da ne zivim. Nego zivotarim. Iz dana u dan. Iz dana za dan. Citam u novinama naslov: Srbi se goje jer zive na hlebu i krompiru. Ma, kakvo je vreme doslo, uskoro ce naslov biti: Srbi mrsave jer zive bez icega. 

Zato je doslo vreme, da svako od nas krene da se cuva. Da stedi. Ali da stedi svoje vreme i ne rasipa ga na nebitne ljude. Da stedimo svoje nerve. Da cuvamo svoje uspomene. Da cuvamo svoje najmilije. Novac dodje i prodje. Ima ga. Pa ga nema. Bitno je da u nasim glavama ostanemo zdravi, pa cemo tako i biti sposobni da novac zaradimo. I novi posao nadjemo.

P.S. Dragi muzu, kasicu prasicu sam ispraznila. Morala sam da kupim puder. Zato nemas nista za rucak. Ali, mozda kasica prasica moze da se rucka. Pa eto, probaj to za rucak. Ionako si rekao da moram da stedim. Ako ti se ona ipak ne jede, iskoristi svoj novac za cigare, pa kupi sebi nesto lepo za pojesti. Volim te do neba. I molim te, napuni kasicu za sutra opet. Trebace mi i neka maskara.