Svekrva protiv snaje
Ko je svekrva?
Mozemo se sada igrati jezickih igrica, i traziti sakriveno znacenje samog njenog naziva. S V E K R V A. Da dodamo jos neka slova mogli bismo sastaviti recenicu - Za sve kriva. A ako biste da rimujete mozda nije losa rima svekrva - sekira. Jer nekim svekrvama to bude jedino zanimanje. Da sekiraju. Snaju najvise.
Volela bih, stvarno bih volela da upoznam bar jednu osobu koju svekrva nije iznervirala. U stvari i poznajem, ali i tu postoji caka. Kada se ta osoba udala, dobila je samo svekra, a svekrva je odavno napustila ovaj svet. Kakva tuga, rekao bi neko. Kakve radosti, pomislili bi drugi. Zanima vas sta ja mislim? Ovoga puta bolje je da cutim.
Ne, ne plasim se ja nicega, pogotovo svekrve. A i valjda bi mi oprostila neke teske reci, ipak, sutra mi je rodjendan. Ne bi valjda htela umesto vecere iznenadjenja da mi priredi kakvu svadju. Ili nesto jos gore. Plasim se sebe. Plasim se toga sto sam majka. I to decaka.
I plasim se sto necu ni znati, a u nasem domu pojavice se tamo neki devojcurak sa zeljom da bude sve tom mom malom decaku.
Ona sigurno nece znati da je taj moj mali decak meni sve. Moje srce. I moja dusa. I da ja ne zelim da ga dam nikom. Niti da ga delim. Nekako cu zaboraviti da taj moj decak nije vise mali, i da je odavno stasao da zivi sam. I da zivi kako zeli da zivi. I sa kim god hoce da zivi. Da je nekako, vremenom, izrastao u odlucnog, mladog muskarca. Nasmejanog, stasitog. I zaboravicu, ali seticu se vrlo brzo da taj moj mali decak, koji je do pre par godina jurio za mnom i vikao samo mama, mama, ima toliko veliko srce i toliko ljubavi, topline za svakoga, da se ni ne trebam bojati da ce me zaboraviti. Ili da me u njegovom zivotu nece biti.
Ako bi svaka svekrva bila svega ovoga svesna, ne bi bilo svadja. Ne bi bilo problema. Nenormalno bi bilo da joj je sin sa trideset i nesto, ili vise, uvek uz skute... Da ne nadje u zivotu svoj put, svoju srecu, svoju ljubav... Zato sto ga majka cuva. I ne da nikom.
Isto tako, nenormalno bi bilo, da pronadje svoju ljubav i onda je izgubi, iz razloga sto njegova ljubav i njegova bezuslovna ljubav - njeno velicanstvo majka, ne umeju da nadju zajednicki jezik.
Naslusala sam se svakakvih prica. Nekako su se najgore zavrsavale one, gde su gospodja svekrva i gospodja snaja, delile dom. Kao da im nije bilo dovoljno sto dele i tu jednu, njima vaznu osobu. Svadjale bi se one tako oko svega. Iskljucivo i samo kada sin/muz nije bio tu. Ko je pocinjao prvi? Zar je vazno? Za svadju je uvek potrebno dvoje. Ali ako vec pitate, mislim da znate ko je izazivao razmirice. Gospodja svekrva je uvek u pravu. Zna sve. O svemu. I svakome. Pa cak iako ima samo tri razreda osnovne skole. Zna sta njen sin najvise voli a sta ne. Voli kada mu ona skuva svoju supicu. Ili napravi gomboce. Na njenu veliku nesrecu, njen divni sin, pronasao je ne tako divnu dragu. Koja spava cak do sedam. Koja uvek nesto radi i negde zuri, i njenom divnom sinu kuva supu iz kesice. A u stvari ne radi nista, nego sigurno lencari na poslu i ispija kafe... Snaja bi trpela i trpela iz dana u dan. Mogla bi ona svom muzu svasta da kaze. Ali problem je sa muzevima taj sto u ovakvim situacijama ne znate kako ce reagovati. Jer, pobogu, ne zalite se vi na bilo koga nego bas na njihovu majku. Sveticu. Hoces da kazes da ti je moja majka to rekla, uradila, ili sta god? To je prosto nemoguce. Na kraju se sve svede na to koliko je uporna svekrva. Koliko je jaka snaja. I koliko je objektivan muz.
Moja svekrva ne zivi sa nama. Da li treba da kazem Bogu hvala? Ili da sacekam? Od mene ima moje postovanje. Sto je rodila i odgajila mog muza. Ovakvog kakav jeste. S tim da uvek u obzir uzimam cinjenicu i da je on sam na sebi radio. Da ga je zivot malo promenio. I da smo ga bebac i ja promenili. Napravili ga jos boljim. Sta moja svekrva misli o meni, ne znam. I iskreno, ne zanima me. Ne vidjamo se cesto, ne cujemo se telefonom. Nismo najbolje drugarice. Valjda je svesna i vidi koliko nam je lepo. I valjda i ona mene zbog toga ceni. Ako zeli da prica o tome ko bolje kuva, ona ili ja, i cija jela radije jede njen sin, neka prica. Mogu joj poruciti samo da je njen sin dvadeset godina jeo njenu hranu. Na njoj je odrastao. Na nju je navikao. Moju hranu jede deset. Za deset godina, pitajte sina ciji pasulj ili gulas vise voli. A ja se necu ljutiti ako ne kaze tvoj, nego mamin, vec cu se nadati da ce i moj mali decak isto tako misliti kada dodje u te neke godine.
Ovaj tekst mi je svedok da cu se truditi da uvek pozitivno mislim o svakoj devojci moga sina koju budem upoznala. Da mi nece sve biti vestice, aveti i ostrokondze. I da svi moramo znati nesto jako vazno, da nasu decu nikada necemo izgubiti zbog drugih ljudi, vec ih mozemo izgubiti samo i iskljucivo zbog nasih postupaka.
Zar na kraju nije poenta u tome da pustimo nasu decu da budu srecna? Da budemo svesni toga da to sto je njima dobro, ne mora biti i nama, i obrnuto? I na kraju krajeva, da i mi sa tom decom jos vise rastemo kao ljudi. Ne voli te svekrva? Pa jaka stvar, ne moras ni ti nju voleti. Ali je postuj i istrpi. Zbog njenog sina.
A ako ti ipak, u nekom trenutku pukne film, i kazes joj sve i svasta, i posaljes je... ma znas vec gde, budi jaka, budi istrajna. Svekrve znaju biti gore od Meduze, taman mislis resila si je se, jednu glavu si joj odsekla, kad vec nova glava izrasta. Manipulatori su to. Gledaj je i uci. I nemoj nikada svom detetu prirediti isto. Niti svojoj snaji, ako ikada dodje. Znas kroz sta si prosla, budi zato vesela i nasmejana svekrva. Koju ce svi da vole. A i dalje je na ovom svetu.