Malo saveta za sve buduce mladence

Pre nekoliko dana, suprug je sam posao na jednu svadbu.

Ne znam tacno sta ga je podsetilo na nasu svadbu, ipak proslo je vise od dve godine od tada, i jos nekoliko svadbica posle nase bese, ali on je  ceo dan posle, pricao o tom nasem najlepsem danu u zivotu.

I sve mu je bilo divno i krasno i bajno... A ja, namcorasta kakva jesam, na svaku njegovu lepu rec, odgovarala bih sa: Moglo je i bolje.

Kazu da su mlade pre vencanja skoro pa lude. Lude od toliko priprema, posla, ushicenja, organizacije, misli da li ce sve proci kako su zamislile, da li ce njima biti lepo, da li ce svima biti lepo, hoce li padati kisa, ili ce prziti sunce...

Kazu da su trudne mlade jos gore.

One pored svega toga moraju jos da misle kako ce bebi prijati sav taj haos, muzika, hrana ili neuzimanje hrane, da li ce stati u vencanicu koju su oduvek zelele, da li ce im tog dana biti dobro ili lose, kako ce ispasti na slikama... Srceparajuce romanticno, gde im covek njihovog zivota drzi rukama namesteno srce na stomaku, ili kao kakve gice prasice, pomalo oteklih nogu, ruku i lica...

Znate vec, ja sam bila ova druga kategorija. 

Smetalo mi je mnogo toga. 

Krenucu od vremena, koje se menjalo iz casa u cas, gde nas je i ogrejalo sunce i produvao vetar i polila kisa, sto ako malo bolje razmislim uopste nije netipicno za oktobar. Postoji li savet? Nesto poput, ako zelite divan suncan dan za vasu svadbu vencajte se u avgustu? Ili pratite dugorocnu prognozu? Ne vredi, ove godine avgust bese kao oktobar, a oktobar kao jun, a jun ce mozda vec sledece godine biti kao februar... Na vreme se ne moze uticati. Da li je stvarno vazno ako pada sneg ili lije kisa? Iskoristite taj trenutak, vas je, da uzivate. Uprkos vremenu, uprkos svemu.

Nervirala me je moja kosa. Da ne bih isla do salona, frizerka je dosla kod mene. Dogovarale smo se jos ranije o frizuri, ali smo, zbog prokletog vremena, morale malo da menjamo planove. Vlazno je napolju, moja kosa je ionako nezahvalna, hajde da uradimo nesto lepo, jednostavno, sto ce ostati na svom mestu. Uprkos svemu. I frizerka se trudila i trudila, i sve je bilo divno dok sam gledala svoju frizuru u ogledalu. Onda je ona otisla, a deo moje frizure (citaj siske) su se raspale kao da ih je frizerka sa sobom odnela. Sta sad da radim, zajecala sam... Nisam ni izasla napolje a vec se sve raspada... Kuma je nasla salon gde su uspeli da mi donekle poprave siske. Izdrzale su citavih sat vremena. Dok smo stigli do fotografisanja, vise nije bilo ni siskica niti sam se vise nervirala. Sta cu, tako je, kako je! Trebala sam da na kosu nabacim kilo gela ili nekakvog cementa, da se zalizem kao denseri devedesetih, pa da okacim na glavu kakvo cvece ili rajf. Bila bi to frizura koja se pamti. I o kojoj bi svako sigurno nesto rekao.

Fotografisanje je bilo posebna prica. Kada bih sada bilo sta menjala, to bih prvo uradila. Ne bih se slikala na dan vencanja. Previse vremena oduzima. Sat vremena samo mlada. Pola sata samo mladozenja. Onda svo to fotografisanje u crkvi, opstini... Sa gostima, bez gostiju. Pa onda fotke sa izabrane lokacije, do koje treba stici subotom, kroz beogradsku guzvu. Pa sa te lokacije, do restorana. Ne, ne, ne, nikako to ne bih ponovila vise ikada. Lepo bih se sredila dan ranije, i bez nerviranja, bez stresa i nervoze uzivala u svakoj pozi, svakoj fotografiji. Ovako, na nekim slikama delujemo pomalo ukoceni, namesteni bas za slikanje, uz namestene osmehe. Pomalo uplaseni. Mnogo nervozni. Pod tremom. Te slike sam odmah sklonila. Ostavila sam samo one iskrene, gde se vide nasa ozarena lica. Od ljubavi, srece i radosti. A i njih je previse, na svu srecu.

Dok je aparat skoljcao, moj dragi i ja smo pozirali, setali, izgovarali sudbonosno da, i ljubili se sa gostima. Po tri puta sa svakim gostom. Vise puta. I u opstini. I posle crkve. I u restoranu. Da sam merila vreme, rekla bih da je jedno sat ako ne i vise, proslo na ljubljenje i cestitanje.

Da mi neko ne zameri, sve je to lepo i sjajno, i divan je znak videti sve drage ljude koje ste pozvali, popricati malo sa njima, ali mora li to ljubljene non-stop? Ja kada idem na vencanje, jednom cestitam, i mozda jos jednom poljubim mladu ili mladozenju (jedan cmokic u obrascic), sta da smaram ljude vise... Sva sreca, sminka mi bese postojana, pa se nije pomerila sa obraza od tolikih silnih poljubaca...

Kada smo vec kod gostiju, jedan mali savet. To je vasa svadba. Vas dan. Ako vi snosite troskove iste, kao sto smo moj muz i ja to ucinili, na vama je da pravite spisak ljudi koje cete pozvati. Zvati daljeg rodjaka vaseg komsije, zato sto vam je to neko rekao, a pritom coveka nikada niste ni videli, nema smisla. Niti ce vama biti prijatno kada tog nekog istog vidite, jer necete znati ko je on (da li je gost sa mladine ili mladozenjine strane), niti ce tom nekom biti prijatno, jer ni on nece znati vas. Isto vazi i za goste koje ste zvali reda radi, kao na primer neke kolege, sa kojima se ne druzite, vec cisto da ne kazu posle, gle nije me zvala. Dozivecete samo neprijatno iznenadjenje, kada saznate da ste u tom vama vaznom momentu, njima bili samo jos jedna tema za ogovaranje. Ali, znate kako kazu, sve to ide na njihovu dusu.

I dok prolazim kroz sve ove stavke, prisecam se svakog trenutka. I nekako mi je toplo oko srca i u dusi. Pamtim svaki detalj. Pa cak iako me je nerviralo to nesto. 

Rano budjenje, i uzbudjenje koje vlada. Frizura. Sminkanje. Oblacenje vencanice. Pogled vaseg dragog kada vas konacno ugleda tako sredjenu. Radost kada vi ugledate njega. Guzva u kuci. Cvece. Koje tako predivno mirise. Ozarena lica vasih prijatelja, rodjaka, svih dragih ljudi. Maticar koji vam se smeska. Svestenik kog obozavate. Radost sto se niste isprljali svecama koje ste nosile, ili vam kruna nije spala u sred crkve. Fotografisanje na otvorenom, dok se svi smeju i glupiraju. Skacu. Iako vi ne mozete bas da skacete jer ste vec zasli u skoro sedmi mesec trudnoce. Odlicna organizacija prelepog restorana, za koji imate samo reci hvale. Njihova predivna dekoracija. Prvi ples. Uz omiljenu pesmu. Drugi ples uz omiljenu pesmu. Muzika toliko dobra, da vam i ne smeta sto relativno brzo krecu na narodnjake. Da vam ne smeta ni to sto majka vaseg sada muza, zeli da naruci pesmu koju organski ne podnosite. Da, da, to je ona - Danas majko zenis svoga sina. A kum hoce - Nije zivot jedna zena. Sta ima veze. Neka se peva, neka je veselo. 

Plesete, lebdite, mazite vas stomak, ne biste li rekli bebi, tu smo bebane, nadamo se da ti ne smeta previse glasna muzika puno! Pozdravljate goste, pricate sa njima, setate se, kruzite, Bogu hvala kao na svakoj svadbi grabite mikrofon da zapevate koju. Gledate draga lica, divite se kako su svi lepi, sredjeni, i ponosni ste sto su vasi.

Uz zvuke omiljene pesme secete tortu, koju ste cini vam se godinama birali, uzivate u omiljenim ukusima, i prepustate se svoj toj euforiji i sreci. Koga briga za siske koje su se raspale. Koga briga da li napolju padaju ledenice, kada je u restoranu kisa osmeha i super provod?

I pre nego sto shvatite, sve odjednom prodje. Ispracate goste, ljubite se sa njima, ovog puta vestije - po jedan cmok u obraz, umorni su vec svi od igranja, uzimate vase poklone i pregrst cveca, stizete kuci i cvrsto grlite vaseg muza uz reci: Ovo je jedan od najlepsih dana u mom zivotu.

I stvarno jeste to bio. Jer mozda su bas te sitne pogresne stvari, dale samo jos bolji ukus tom danu. Danu za pamcenje. Ne znam kako bi nam bilo da sam ostvarila svoju davnu zelju i vencala se negde na plazi, uz samo par ljudi pored sebe. Mozda bi mi i tada nesto smetalo. Mozda bi na moru besnela bura. Ili bi kupanje bilo zabranjeno zbog neke ajkule drakule. Ali sada znam, da je meni moje vencanje bilo najlepse na svetu. Kao sto ce i vama biti, ili je vec bilo, vase. I mnogo mi je drago zbog toga. A sada odoh da pevusim nasu pesmicu sa svadbice... I love you baby...