Mama, mama!

Znate sta, drage moje i dragi moji,

Ja stvarno ne mogu vise. Ne mogu vise ovako.

Dodjosmo u neko stanje da mama ne moze i ne sme da se pomeri od deteta. Nigde. Hoces da spavas pet minuta duze, ne moze. Hoces u kupatilo da peres zube i da se tusiras? Ne moze. Hoces da izadjes do prodavnice ispod zgrade? Da li si ti mama luda? Naravno da ne moze.

Evo, sedim tako pored kompa, pokusavam da pisem nesto, a dete mi se zakacilo za nogu i vristi mama, mama. Dobro duso, evo sklanjam se od kompa, hajde da se igramo, sta hoces da radis? Dete i dalje vristi. Mama, mama! A ja sedim pored njega, i zabavljam ga, i smisljam hiljadu i jednu igricu i hiljadu i dve price.

Oduvek sam mrzela kada mi je neko za neko stanje deteta, govorio faza je proci ce. Bila sam u fazonu, faza do faze, iz faze u fazu, dok sve faze prodjemo nacicete me u nekoj aleji, sa natpisom: Preminula u 98-oj godini zivota. Zbog jos jedne faze.

A sada, posle svih ovih dana nerviranja, vecitog dozivanja, ne odvajanja, sto mi bas i nije normalno, molim Boga da je faza. I da ce sto pre proci. Jer ako se ovako nastavi, necu ja dogurati do one 98-e.

Dolazi nam baba. Koju obozavamo. Bebac je gleda sa vrata i vice: Ne, ne, ne. Mamaaaa! I eto tu su njegove ruke, koje grle, nepustaju. I sve bi to stvarno bila najlepsa stvar na svetu da ne traje konstantno. Bez sanse za predah. Bez prava na pauzu.

Mama mora da hrani. Mama mora da obuce. Mama mora da nosi. Mama mora da kupa. Mama presvlaci. Ako tata nesto pokusa od gore navedenog, susrecemo se sa urlicima i jaucima. Ako baba nesto pokusa, dolazi do izvijanja, udaranja samog sebe. Mama, mama, ori se sa svih strana.

Vec su mi neki rekli, ne morate se i vi truditi ako ste istog misljenja - Sama si kriva. Kriva za sta? Sto ga bezgranicno volim? Sto se trudim da mu ugodim? Sto mu izlazim u susret? Sto ne uplatim odmor na Tajlandu, 21 dan bez ikoga. Sto se ne okrenem i ne odem, iako dete kmezi i vristi?

Mozda sam ja kriva. Ali verujte mi, moje dete nije bilo ovakvo do pre par nedelja. Ponekad je plakao ili bezao meni kada vidi neke nepoznate ljude. Ali posle nekoliko minuta, sve bi doslo na svoje. On bi se igrao, polako opustao, i na kraju bi te iste ljude ljubio, mahao im i slicno. A sada, ni nedozvoljava ljudima da mu pridju. Sa pet metara krene da im vice: Ne, ne i ne!, ako oni hoce da nam pridju, on krene da place, vristi i da me opet doziva.  Mogla sam da ga pustim u setnju sa babom i dedom. Ne bi me ni pogledao. A sada nece ni kod njih. A drugih ljudi se plasi. Sve isto cini i kada vidi auto da nam ide u susret. A ranije je veselo mahao rucicama kada god prodje neki auto. I trazio je volan da vozi. Sada vristi: Ne, ne i ne, pa mama, mama, a mama bi da pukne, jer joj je glava puna, i pita se koliko jos moze da izdrzi ovako?

Ne znam, nisam pametna. Citam ove moje tekstove, ispade zena samo kuka, ja ne bih da ispadne tako, ali ja ne znam da li ste vi bili u situaciji da dete samo vas trazi? A ako vas nema pet minuta, cuj pet minuta, pet sekundi, krece takva uzbuna da su pozarne sirene prema tome prava sitnica.

Nije meni problem da vodim svoje dete u toalet kada idem. Znam, neki ce reci ludo jedna, ali nije mi problem. Ionako se on zanima svojom nosom, ili gleda sta ima u ormaricima, i ne vidi me... Nije mi problem ni da ga nosam ili drzim za ruku kada idemo u setnju... Za par godina me nece ni trebati ni hteti, neka uzivam malo... I nista mi nije problem, samo da postoji onaj jedan trenutak za majku. Pet minuta za toplu kupku. Ili pet minuta za lezanje na krevetu, dok se svet oko nas okrece. Da bar na trenutak razmisljam o necemu desetom, sama u sobi, sama sa svojim mislima. 

Da ne cujem ono Mama, mama, za svaku sitnicu, za svaki sum, korak ili nesto drugo. Pao je udario se, trci kod mame, gleda mu se crtani, mora sa mamom, cita knjige samo sa mamom, mama skuplja igracke, mama u isto vreme mora i da ga drzi i da pravi veceru i da ga hrani i da zvace za njega.

Jesam li ga razmazila? Pa mi sada pokazuje svoju superiornost? Ili se uplasio necega, pa tako reaguje? Misli da cu ga ako odem do prodavnice zauvek ostaviti...

Ne pomaze prica. Ne pomazu poljupci i zagrljaji. Ne pomaze nista sto mi padne na pamet. I moram vam reci, pocinjem da se plasim. I da se brinem. I za svoje dete. I za sebe. Jer ako ovo uskoro ne prestane, potrazite me u Lazi. Smesticu se tamo dobrovoljno.

Odoh sada, malo sam vam pisala sa racunara dok je bebac spavao, a malo sa telefona, jer se budio pa nije hteo da spava ako ne lezim pored njega. I tako ja lezim i on lezi, i samo ga cujem kako u snu vice: Mama, mama... Tu je mama, zlato mamino, kazem mu i mazim ga, a on se smeska i smeska. A meni se place i place.