Mama u sopingu - deo prvi
Kako treba da izgleda mama?
Ako svoju pojavu uporedim sa svojim razmisljanjima, onda imam nekoliko zelja.
Ako svoju pojavu uporedim sa svojim razmisljanjima, onda imam nekoliko zelja.
Prva bi bila da cela udjem u ves masinu. Stavim dovoljno mirisnog praska i sredstva za uklanjanje fleka. Ukljucim program na 95 stepeni. Sve sa centrifugom. Ili bar udjem skorz obucena u kadu punu vode, posto u masinu verovatno ne mogu. Da potopim i sebe i crne farke, sa tri fleke. I omiljenu Merlinka majicu. Sa jednom flekom. Velikom. Od dzema od kajsija. I dzemper. Blago umazan od neprestanog curenja nosica mog junaka. I svoju kosu, sinoc opranu, koju nisam stigla isfenirati niti bar osusiti, jer se junak budio na svaki sum, gde jos fen da ukljucujem? Pa mi jutros kosa izgleda kao kakva slama. Ne secam se dana kada bi mi cista obucena gardaroba ostajala isto tako cista duze od pola sata.
Druga zelja bi mi bila da imam bar malo razuma, i da konacno shvatim da moje dete nece umreti ukoliko me nema kraj njega pet minita. Ja se i sada cudim kako je on super u vrticu a ja nisam tamo. Ali cim mama dodje, njen decak se pretvara u super mazu, koja kmezi ako ga majka odmah ne uzme i ne posveti mu paznju. Svaki mamin odlazak u toalet ne prolazi nezapazeno. Kako mama utekne u kupatilo, eto ga kmezeci bebac, koji sada vec sam otvara vrata. Tako da mama ne moze ni da se istusira na miru, a kamoli malo nasminka. A da junak ne bi plakao, mama odlaze i tusiranje i sminkanje, i bude sva u fazonu, ma mogu ja bez toga. Dok ne ugleda svoje belo lice i podocnjake u nekom ogledalu nekog lifta. I shvati, pobogu, sledeci put neka vristi i place pet minuta, ima da se nasminkam da licim na nesto, kada vec nocima ne spavam.
Tako dolazimo i do trece zelje. Mama, obucena u nesto bez fleka i nasminkana, izlazi iz stana, sama, i odlazi u soping. Bez deteta kojeg nosi u narucju, jurnjave po trznim centrima zato sto se malisi jase nekakav konj, ili zato sto jednostavno dete nije predvidjeno da ide u cetvorosatni soping sa svojom majkom. Ima toliko lepsih stvari koje bi dete moglo raditi. Realno, postoje lepse stvari za raditi i sto se majke tice, ali imajmo malo razumevanja, dugo nije isla nigde. A narocito ne sama.
Dodajmo tome i cetvrtu zelju, mnogo novca na karticama i malo razuzdane, neplanirane kupovine, i to stvari iskljucivo za mamu. Bez stvarcica za dete. Bez poklona za muza.
Sta mi je to potrebno, da vidimo malo?
Zudim za haljinama. Za svaki dan. Duzine do kolena. Mogu biti i uske i siroke. Samo mi je bitno da budu normalne duzine, jer malo dete iziskuje i nosanje, znaci podizanje i spustanje deteta, po njegovoj zelji. Koje boje? Da vidimo koje boje mi dobro stoje? Ili da se vodim nekom drugom metodom pri izboru? Izaberi boju na kojoj ce se fleke i otisci decijih cipelica najmanje videti. Da probam sa crnom? Ili da jurim neke zemljane boje? Stani, stani, da li je to sada in? Ima li uopste takvih haljina u rafovima, ili na civilucima? Najmanje sto bih volela je da me sa civiluka napadnu sljastece kobre i pink tigrici.
Moju potrebu za stvarima povecava cinjenica da stvarno dugo nisam isla u soping. Dok sam bila trudna, uzimala sam stvari za trudnice i porodilje. Onda sam se porodila i jedno vreme jurila svoju predjasnju kilazu. Dok sam je stigla, a trebalo mi je neko vreme, sve one predtrudnicke stvari postale su nekako vec zastarele, ili iznosane. Sto uopste i nije nista cudno s obzirom na to da je proslo skoro tri godine. Dobro ne bas toliko, ali skoro.
Trebale bi mi neke dobre pantalone. I jedne farmerice. I dve suknje. Trenerka. Ne, dve trenerke. Dzempera - komada dva. Bas sam skromna, mislim da mi ipak treba mnogo vise. Samo, hajde sada da se opredelim, da li cu ostati veciti zarobljenik trenerki i farmerica, ili cu sebi dati malo oduska? Kupiti nesto elegantno, zanimljivo? U cemu cu se, znate vec, osecati kao zena. A ne kao mama.
Ok, spremi se mama, krecemo polecemo. Akcija pocinje ovako. Bebac spava. Tek sto je zaspao. Rucak gotov. Ostavljam poslednja uputstva muzu, sta i kako treba. Kao da on vec to ne zna. Juce sam, dok je bebac spavao uspela srediti kosu kod frizerke. Jupi, jedan nula za mene.
Na sebe oblacim usku crnu haljinu do kolena. Rodjendanski poklon. Carape u boji. Necu reci kojoj, mozda ste me videle u sopingu, pa da me ne prepoznate. Salim se, naravno. Oblacim carape u drecavoj boji. Tirkizno plavoj. Crne kozne cizme. Koznu jaknu. I stavljam na sebe sminku konacno. Sve do sitnica. I pudere i rumenilo i senku za oci i maskaru i ruz, i kreon i malo sjaja. Sijam kao jelka za Novu godinu. Neka nema veze, vazan je povod, idem u provod prvi put sama. Pardon, u soping, ali to meni dodje skoro pa isto.
Ulazim u trzni centar, kao da sam prokleti Kolumbo i kao da sam otkrila neki novi svet. Idem iz butika u butik. Njuskam, razgledam, gledam cene, pipam materijale. Ulazim u radnje i gde mi stvarno nista nije potrebno. Gledam cizme. Imam dva para kod kuce koja nisam ni obula. Gledam stikle. Jao, kako ja volim stikle. Lutam, snimam, uzivam.
Moje uzivanje i zadovoljstvo mi kvare guzve u nekim buticima. Zene, koje kao u stampedu idu jedna za drugom i grabe slicne stvari. Zar nije poenta da kupis nesto da se malo razlikujes od drugih? Ali, ko sam ja da ih kritikujem. Mama koja nije imala dodir sa kupovinom i modom neko vreme. Ili sam bila na bolovanju ili sam umrla, nesto jeste.
Sto duze tumaram, sve sam manje srecna. Prsluci jambolije u svakoj radnji. Haljine sa sljokicama, haljine sa roze kamencicima, haljine sa sarenim strasom...
Dodje mi da pitam, oprostite, izvinite imate li vi nesto jednostavno? Bilo sta? Prakticno. A zanimljivo? Kada konacno ugledam haljinu mojih snova, lepog kroja, materijala, ma presavrsenu, znam u startu da joj nesto fali. I kao i uvek, u pravu sam. Ako sebi priustim ovu oker zutu haljinu, necu uspeti sebi da kupim nista vise. Ni farmerice. Ni majice. Ni dzempere. Ni carape. Ni ves. Vec me boli glava od svega. Sta da radim? Sta da radim? Vredi li ova haljina, u kojoj cu se ja osecati kao prava zena, svega toga? Hocu li je uspeti obuci i ostati neuflekana, neisprljana? Da li je to pravi izbor? Ili da odmah odem i kupim tri trenerke, i budem mirna neko vreme.
Gledam na sat, odsutna sam od kuce vec dva i po sata. Jos me nijednom nisu zvali. Umorna sam. Sta je to sa mnom? Nekada sam mogla po ceo dan da uzivam u sopingu. Sedam u kafic i narucujem pice. Najradije bih neku medovacu, ali sama sam. Moze i limunada.
Ne mogu u ovakvom stanju da kupujem. Ne znam sta da radim. Jos me vise nervira to sto su svuda guzve. A pritom mi se i ovi moji ne javljaju, ko zna sta rade. A da krenem ja lepo malo kuci, pa cu se vratiti za par dana. Uz dobro osmisljen plan.
Da, najbolje ce biti tako da uradim.
Trebale bi mi neke dobre pantalone. I jedne farmerice. I dve suknje. Trenerka. Ne, dve trenerke. Dzempera - komada dva. Bas sam skromna, mislim da mi ipak treba mnogo vise. Samo, hajde sada da se opredelim, da li cu ostati veciti zarobljenik trenerki i farmerica, ili cu sebi dati malo oduska? Kupiti nesto elegantno, zanimljivo? U cemu cu se, znate vec, osecati kao zena. A ne kao mama.
Ok, spremi se mama, krecemo polecemo. Akcija pocinje ovako. Bebac spava. Tek sto je zaspao. Rucak gotov. Ostavljam poslednja uputstva muzu, sta i kako treba. Kao da on vec to ne zna. Juce sam, dok je bebac spavao uspela srediti kosu kod frizerke. Jupi, jedan nula za mene.
Na sebe oblacim usku crnu haljinu do kolena. Rodjendanski poklon. Carape u boji. Necu reci kojoj, mozda ste me videle u sopingu, pa da me ne prepoznate. Salim se, naravno. Oblacim carape u drecavoj boji. Tirkizno plavoj. Crne kozne cizme. Koznu jaknu. I stavljam na sebe sminku konacno. Sve do sitnica. I pudere i rumenilo i senku za oci i maskaru i ruz, i kreon i malo sjaja. Sijam kao jelka za Novu godinu. Neka nema veze, vazan je povod, idem u provod prvi put sama. Pardon, u soping, ali to meni dodje skoro pa isto.
Ulazim u trzni centar, kao da sam prokleti Kolumbo i kao da sam otkrila neki novi svet. Idem iz butika u butik. Njuskam, razgledam, gledam cene, pipam materijale. Ulazim u radnje i gde mi stvarno nista nije potrebno. Gledam cizme. Imam dva para kod kuce koja nisam ni obula. Gledam stikle. Jao, kako ja volim stikle. Lutam, snimam, uzivam.
Moje uzivanje i zadovoljstvo mi kvare guzve u nekim buticima. Zene, koje kao u stampedu idu jedna za drugom i grabe slicne stvari. Zar nije poenta da kupis nesto da se malo razlikujes od drugih? Ali, ko sam ja da ih kritikujem. Mama koja nije imala dodir sa kupovinom i modom neko vreme. Ili sam bila na bolovanju ili sam umrla, nesto jeste.
Sto duze tumaram, sve sam manje srecna. Prsluci jambolije u svakoj radnji. Haljine sa sljokicama, haljine sa roze kamencicima, haljine sa sarenim strasom...
Dodje mi da pitam, oprostite, izvinite imate li vi nesto jednostavno? Bilo sta? Prakticno. A zanimljivo? Kada konacno ugledam haljinu mojih snova, lepog kroja, materijala, ma presavrsenu, znam u startu da joj nesto fali. I kao i uvek, u pravu sam. Ako sebi priustim ovu oker zutu haljinu, necu uspeti sebi da kupim nista vise. Ni farmerice. Ni majice. Ni dzempere. Ni carape. Ni ves. Vec me boli glava od svega. Sta da radim? Sta da radim? Vredi li ova haljina, u kojoj cu se ja osecati kao prava zena, svega toga? Hocu li je uspeti obuci i ostati neuflekana, neisprljana? Da li je to pravi izbor? Ili da odmah odem i kupim tri trenerke, i budem mirna neko vreme.
Gledam na sat, odsutna sam od kuce vec dva i po sata. Jos me nijednom nisu zvali. Umorna sam. Sta je to sa mnom? Nekada sam mogla po ceo dan da uzivam u sopingu. Sedam u kafic i narucujem pice. Najradije bih neku medovacu, ali sama sam. Moze i limunada.
Ne mogu u ovakvom stanju da kupujem. Ne znam sta da radim. Jos me vise nervira to sto su svuda guzve. A pritom mi se i ovi moji ne javljaju, ko zna sta rade. A da krenem ja lepo malo kuci, pa cu se vratiti za par dana. Uz dobro osmisljen plan.
Da, najbolje ce biti tako da uradim.