Nisi majka ako...

Vices na dete, guras ga od sebe, nekada ga i udaris. Ne biras vreme ni mesto. U kuci, na ulici.

Ti si jedno dosadno dete. Nevaljalo. Bezobrazno. Smiri se, ima da me slusas. Ja sam te rodila. - govoris mu. Ucili su te da se dete ne mazi previse. Ne ljubis ga za laku noc. Ne ljubis ga uopste. Ne pricas mu price. 

 

Ipak, nisi skroz licemerna. Ni pred svetom se ne dokazujes zagrljajima i poljupcima. Sta ima ja njega da ljubim, veliko je to dete vec?!

 

Ali, takva kakva jesi, glumis pozrtvovanog roditelja. Briznu majku. Koja radi i na poslu i kod kuce. Na posao se mora, a i kod kuce se mora. Pa pobogu, bitnija je prasina od tvog sopstvenog deteta, zar ne? Nema veze sto dete nisi normalno videla pet dana, tebi veceras dolaze gosti, prasina se svuda vidi, krivis muza sto ti nije pomogao. Juris da pravis veceru. Pravis kolace. 

 

Dete ti place u kutu sobe, i doziva ta. Mama, hajde da se igramo! Igralo si se, ti dosadno dete, ceo dan! Brzo sredi tu sobu i igracke, vidi kakva je kuca. Sada ce nam doci gosti.

U suzama male ruke kupe igracke. Nije njima tesko sto kupe igracke. Vec sto te male ruke ceznu za zagrljajem. Dugim, toplim.

 

Gosti dolaze i odlaze. Hvale domacicu. Hvale njenu sredjenu kucu. I izvrsne kolace. Neko se seti deteta, pa se malo i poigra sa njim. Zar nije vreme da ides u krevet, drago dete? - pitas ga. Ali, mama, samo jos malo, ja bih da sam sa vama. Necemo sada ispred gostiju da se svadjamo. Pranje zuba i u krevet. Hoces da me ususkas, mama? A zar to vec ne umes da uradis? - dodajes mu. Moram da skuvam kafu gostima i posluzim pice.

 

Male noge odlaze u krevet. Usamljene, tuzne. Male ruke traze omiljenu knjigu i omiljenog medu. Hajde medo, procitacu ti jednu pricu. Jeste u pravu si medo, ja jos ne znam da citam ali ispricacu ti. Evo vidi ove slike ovde. Bila jednom tri praseta...

 

Mama, mama, jesu li otisli gosti, mogu li kod vas u krevet? - cuje se tanani glasic u po noci. Mars na spavanje, da li si ti dete ludo, budis me, sva sam umorna, sve me boli, sutra idem na posao, da li cu se ikada odmoriti od tebe? - govoris mu.

Pogurene glave odlazi dete ludo.

 

Vreme prolazi, dete raste. Svaki dan je detetov novi pokusaj. Svakog dana dete pokazuje svoju neizmernu ljubav. Deca lako i brzo zaborave ruzne stvari. I nadaju se svakog dana da ce nesto biti lepse i bolje.

 

Ali, ipak, i ta mala deca svasta znaju i svasta vide. Vide da neke druge majke, njegovih drugara, grle svoju decu cvrsto, kada ih cekaju ispred skole. Neki se i poljube. U obraz, u usta. Mama, zasto ti mene nikada ne ljubis? Markova mama njega poljubi u usta. - cujes dete kako te pita. Pa zato sto je luda, ko jos ljubi dete u usta, ne valja  ljubljenje ni u obraz, a kamoli u usta. Bakterije, bacili, razboleces se. Ali, mama, kako se Marko ne razboli? - pita te dete. Otkud ja znam, i sta me umaras sa tim Markom, hocu da spavam, posle moram da pravim veceru. Hoces li mama da me vodis u neku setnju posle, samo da setamo i nista vise? - pita te. Idi igraj se napolju, tamo su ti drugari. A sutra te vodim u posetu kod mojih prijatelja. I moraces da budes dobar i fin. A ako ne budes, znas sta ti sledi? Znam, bicu dobar... - kaze ti dete.

 

Godine i dalje lete. Dete vise nije dete. I to se trudi da ti pokaze. Samo sto nema vise one neznosti kod njega. Nema ni puno pitanja. Pubertet, kazes sebi. Sad je u najgorim godinama. Ne slusas njegove zelje, ne slusas njegove snove. Pravis mu izbore. Zato sto zelis tako. Zato sto su ih mozda tebi pravili. Ili su te pustili da biras, pa si pogresila. 

 

U trenutku kada dete izraste u coveka, nezadovoljnog tvojim izborima i njegovim slepim pracenjem, umiljavas se i pustas ga da prvi put on nesto izabere i uradi. Ne pomazes mu uopste, nego ga usput kritikujes i sabotiras. Ako padne likujes. Ako uspe, to ti i nije vazno. 

Cinis sve da njegov uspeh umanjis. Nasao je posao. Pa jaka stvar, sin tvog prijatelja nasao je deset puta bolji posao i deset puta vecu platu ima. Ostao je bez posla. Pa, kada je nesposoban i glup i nece da radi. Opet je nasao posao. Ha, to nece ni mesec dana potrajati. 

 

Ne cinis nista da svoje dete razumes. Ne cinis nista da ga shvatis.

 

On je zivo bice. Ima osecanja. Zna biti radostan. U drustvu je pravi veseljak. Tako prikriva tugu. Zna biti jako tuzan. Usamljen. Ali, vise mu ti nisi potrebna. Jer kada god si bila, i kada god te je trazio, imala si preca posla. A postoji li sta prece od iskrenog razgovora sa svojim detetom? Ti mi kazi?

 

Nisi majka ako samo rodis dete. Nisi majka ako ga hranis, i presvlacis mu pelene. Peres i peglas. Nisi...

 

Majka je dug, topao zagrljaj. Onaj osecaj toplog gnezda, iz kog bi i da izviris i odes, ali i da zauvek ostanes tu. Majka je duga setnja po snegu ili kisi. Skupljanje kamencica na plazi. I posmatranje sunca u daljini. Koje zalazi. Majka je prica pred spavanje. I Snezana i Pepeljuga i Petar Pan. Osmeh ohrabrenja koji ti kaze: Mozes ti to, dok ti pravis prve zamahe i pokusavas da plivas. Ona je kugla sladoleda koja je pala na pod, i umesto da povice: Sta si to uradio, crno dete?, iznenadi te novom jos vecom i lepsom kuglom. Uzmi moj sladoled, kaze ti.

Majka je razgovor do pred zoru. Poljubac u obraz. Poljubac u usta. Majka ume da resi svaki problem, i svaku brigu. I zadatak iz matematike. I pesmicu iz engleskog. I zna da ti kaze sta da radis ako te tvoja simpatija opet pogleda, ili podeli sa tobom kolace.

 

Pre nego sto sam ja dobila dete, rekla sam sebi, bicu majka. Prava majka. Trudicu se i dacu sve od sebe da ne radim stvari koje rade neke druge zene. Majke koje i nisu majke. Jer slusala sam o njima. Bila svedok nekih situacija. Sretala sam njihovu decu. Sa tugom u ocima i gorcinom u srcu. I znala sam samo jedno. Necu dozvoliti da moje dete bude takvo. Da dozivi isto to. Necu, makar to znacilo boriti se sa svim demonima sveta. Boriti se nekada sa samom sobom. Boriti se protiv svih.