Pet recenica koje su me povredile
Mozemo biti sigurni u sebe. Cvrsti kao stene. Mogu nas sibati vetrovi, besneti oluje, a mi cemo stajati mirno, uspravne glave. I ne dozvoliti nikome ili bilo cemu da nas poremeti. Ili, bar, ne dozvoliti nikome da primeti da nas je to poremetilo.
Neke ljude mozda stvarno nista ne moze da povredi. Ja sam malo drugaciji tip. Nekako osecajnija, neznija. Znam plakati po pola sata nakon gledanja kakvog filma. Ili citanja neke knjige. Sve je pocelo sa filmom "Lesi se vraca kuci". Da bi se nastavilo kroz "Slucajne partnere" i divnog Brus Vilisa. Tada sam jos bila mala. Mislim da sam jednom cak zaplakala dok sam gledala Tom i Dzerija.
Jednom sam kod drugarice gledala Titanik, i dosla kuci sva uplakana, pa su moji mislili da mi se ko zna sta dogodilo a ja od jecanja nisam uspevala da im kazem da je sve u redu. Da sam samo pod utiskom zbog filma.
Elem, dok bi u svojoj kuci, dopustala emocijama da izadju na videlo, u drustvu bih uvek bila vesela, i trudila bih se da me nista ne dotakne. Bar ne toliko, da bih pustila bujicu suza ispred drugih ljudi. Placljivica, rekli bi. Ne, nisam. U plakanju nema nista lose. Cisti i dusu i telo.
Da li zato sto delujem tako kako delujem, mozda ponekad malo gordo, i jako, neki ljudi su dali sebi za pravo da razvezu svoj jezik, i udare, bez razmisljanja da li ce to sto ce reci biti ispravno ili ne, kao i da li mene, kao majku, to moze povrediti ili cu samo osmehom preci preko toga. Nekada su to bili prolaznici. Nekada bliski ljudi.
A evo sta su mi rekli.
1. "Jaka stvar taj porodjaj. Samo rasiris noge i sve je gotovo. Kako moze krava? Kako moze svinja? Sta ti mislis da si ti neki poseban slucaj, i da ti treba neka posebna nega ili posebna obuka za to? Boze, vi zene ste bas razmazene" - lekar opste prakse u jednom Domu zdravlja, kog je mrzelo da mi da uput za vezbe za trudnice, posto moja doktorka nije radila.
Sta sam mu odgovorila? Pitala sam ga da li on to misli da sam ja mozda krava ili svinja? Rekao je ne, naravno. Pitala sam ga da li je njegova zena mozda nesto tako? Rekao je da mu ne spominjem zenu. I onda, kada sam ga pitala da li zeli na porodjajnom stolu lekarima, babicama i sestrama kazem da nemam pojma sta treba da radim, jer me je doktor taj i taj, imenom i prezimenom, tako savetovao, i kako mi oni mozda uopste i ne trebaju, nego bi bilo bolje da pozovu veterinara, doktor je pozvao sestru. Ona mi je popunila uput. Htela sam jos da mu kazem da trudnice mogu da se vade na neuracunljivost, ali nisam. Samo sam se isplakala kada sam stigla kuci. Em me je on iznervirao, em sam se uplasila tada svega sto mi predstoji, osetila pravi nalet straha i nemoci...
2. "Bas si debela. Pogledaj koliki ti je stomak, noge, ruke." - osoba meni bliska, svega mesec dana nakon mog porodjaja. Polako, rekla sam joj, treba vremena za sve. Ma, da kao da je svim onim glumicama i pevacicama bilo potrebno vreme. Vezbanje odmah. Pa ces da vidis. - dodala je jos ta osoba. Usledelo je ispiranje mozga raznoraznim savetima, o cajevima za mrsavljenje, raznim dijetama, vezbama za ovaj deo tela ili onaj... Izvini, pitala sam je, kada sve to znas, zasto ti to ne primenjujes, cini mi se da bi i tebi to isto bilo potrebno. Samo sto sam se ja porodila pre mesec dana, a koji je tvoj izgovor? Ucutala je. I dugo se ljutila posle. A ja sam u pauzama dok je beba spavala gledala svoje izobliceno telo u ogledalu, i plakala. Sve dok me muz nije zagrlio i rekao sve ono sto sam i ja mislila. Da treba vremena.
3. "Kako mislis glupo ti je da dojis dete napolju, kao da je to neki veliki problem. Izvadis sisu i stavis detetu u usta?" - jedna osoba, prepoznace se ona vec, na moje objasnjenje zasto zurim kuci da podojim dete. Pa, eto glupo mi je. Jer da se samo o tome radi osecala bih se kao krava. Daj kravice mleka, daj, daj, daj. Dojenje je proces zblizavanja bebe i majke. Cak i majke koje ne doje, znaju koliko znaci na miru i u lepoj atmosferi dati detetu flasicu sa hranom. Da to ponekad cine i ocevi, ne bi li se jos vise zblizili sa svojim detetom. Vremenom sam se i ja opustila, pa sam sakrivena od tudjih pogleda, mogla da podojim svog decaka i negde napolju, ali kao i za sve trebalo mi je vremena. Ipak, to nikada za mene nije bila situacija: Samo izvadis sta vec treba i das detetu da sisa. Ne, za mene je to bio jedan divan dozivljaj, mazenja i pricanja sa mojom bebom, dok joj nesto pevam, pricam, i dok me ona netremice gleda svojim okicama. Trenutak bliskosti, i nekog neopisivog mira.
4. "Dete ti jos nije prohodalo, sigurno mu nesto fali i nije u redu!" - komentar jedne mame iz parkica, kada je videla da svog malog junaka pridrzavam, dok on malim nozicama pokusava da napravi prve korake. Uzgred moje dete je tada imalo nepunih deset meseci, i iako sam znala i procitala sve o prohodavanju sto je moglo da se procita, taj komentar me je toliko potresao da sam se jedva suzdrzala da na licu mesta, u parkicu ne zaplacem.
5. "Sta ste radili tom detetu, pa je vec tako mali uspeo da se prehladi? Kakvi ste vi to roditelji?" - opet lekar, drugi ovog puta, kada smo naseg malisana odveli na pregled zbog curenja nosica, a imao je nekih tri, cetiri meseca... Iako sam ja htela svasta da joj kazem, muz me je zadrzao. Kakvo je to pitanje: Kakvi ste vi roditelji? Kakav si ti doktor, kada sebi dozvoljavas ovakve komentare? Izasli smo iz Doma zdravlja, a ja sam zaplakala, vise ni sama ne znam zasto, da li zbog besa, ili zbog brige i nespavanja... Ili zbog toga sto sam stvarno toj doktorki dozvolila da me poljulja makar na trenutak, i da mislim da sam najgori roditelj na svetu.
P.S. Bilo je jos puno toga. Neke situacije sam vec opisala u prethodnim tekstovima. Poseta lekaru zbog fokusa. Komentari nekih besnih glista dok su me cimali zbog posla... Ali, neki drugi put, o necemu drugom. I ovo je dovoljno. Evo, vec mi se place.
Sta sam mu odgovorila? Pitala sam ga da li on to misli da sam ja mozda krava ili svinja? Rekao je ne, naravno. Pitala sam ga da li je njegova zena mozda nesto tako? Rekao je da mu ne spominjem zenu. I onda, kada sam ga pitala da li zeli na porodjajnom stolu lekarima, babicama i sestrama kazem da nemam pojma sta treba da radim, jer me je doktor taj i taj, imenom i prezimenom, tako savetovao, i kako mi oni mozda uopste i ne trebaju, nego bi bilo bolje da pozovu veterinara, doktor je pozvao sestru. Ona mi je popunila uput. Htela sam jos da mu kazem da trudnice mogu da se vade na neuracunljivost, ali nisam. Samo sam se isplakala kada sam stigla kuci. Em me je on iznervirao, em sam se uplasila tada svega sto mi predstoji, osetila pravi nalet straha i nemoci...
2. "Bas si debela. Pogledaj koliki ti je stomak, noge, ruke." - osoba meni bliska, svega mesec dana nakon mog porodjaja. Polako, rekla sam joj, treba vremena za sve. Ma, da kao da je svim onim glumicama i pevacicama bilo potrebno vreme. Vezbanje odmah. Pa ces da vidis. - dodala je jos ta osoba. Usledelo je ispiranje mozga raznoraznim savetima, o cajevima za mrsavljenje, raznim dijetama, vezbama za ovaj deo tela ili onaj... Izvini, pitala sam je, kada sve to znas, zasto ti to ne primenjujes, cini mi se da bi i tebi to isto bilo potrebno. Samo sto sam se ja porodila pre mesec dana, a koji je tvoj izgovor? Ucutala je. I dugo se ljutila posle. A ja sam u pauzama dok je beba spavala gledala svoje izobliceno telo u ogledalu, i plakala. Sve dok me muz nije zagrlio i rekao sve ono sto sam i ja mislila. Da treba vremena.
3. "Kako mislis glupo ti je da dojis dete napolju, kao da je to neki veliki problem. Izvadis sisu i stavis detetu u usta?" - jedna osoba, prepoznace se ona vec, na moje objasnjenje zasto zurim kuci da podojim dete. Pa, eto glupo mi je. Jer da se samo o tome radi osecala bih se kao krava. Daj kravice mleka, daj, daj, daj. Dojenje je proces zblizavanja bebe i majke. Cak i majke koje ne doje, znaju koliko znaci na miru i u lepoj atmosferi dati detetu flasicu sa hranom. Da to ponekad cine i ocevi, ne bi li se jos vise zblizili sa svojim detetom. Vremenom sam se i ja opustila, pa sam sakrivena od tudjih pogleda, mogla da podojim svog decaka i negde napolju, ali kao i za sve trebalo mi je vremena. Ipak, to nikada za mene nije bila situacija: Samo izvadis sta vec treba i das detetu da sisa. Ne, za mene je to bio jedan divan dozivljaj, mazenja i pricanja sa mojom bebom, dok joj nesto pevam, pricam, i dok me ona netremice gleda svojim okicama. Trenutak bliskosti, i nekog neopisivog mira.
4. "Dete ti jos nije prohodalo, sigurno mu nesto fali i nije u redu!" - komentar jedne mame iz parkica, kada je videla da svog malog junaka pridrzavam, dok on malim nozicama pokusava da napravi prve korake. Uzgred moje dete je tada imalo nepunih deset meseci, i iako sam znala i procitala sve o prohodavanju sto je moglo da se procita, taj komentar me je toliko potresao da sam se jedva suzdrzala da na licu mesta, u parkicu ne zaplacem.
5. "Sta ste radili tom detetu, pa je vec tako mali uspeo da se prehladi? Kakvi ste vi to roditelji?" - opet lekar, drugi ovog puta, kada smo naseg malisana odveli na pregled zbog curenja nosica, a imao je nekih tri, cetiri meseca... Iako sam ja htela svasta da joj kazem, muz me je zadrzao. Kakvo je to pitanje: Kakvi ste vi roditelji? Kakav si ti doktor, kada sebi dozvoljavas ovakve komentare? Izasli smo iz Doma zdravlja, a ja sam zaplakala, vise ni sama ne znam zasto, da li zbog besa, ili zbog brige i nespavanja... Ili zbog toga sto sam stvarno toj doktorki dozvolila da me poljulja makar na trenutak, i da mislim da sam najgori roditelj na svetu.
P.S. Bilo je jos puno toga. Neke situacije sam vec opisala u prethodnim tekstovima. Poseta lekaru zbog fokusa. Komentari nekih besnih glista dok su me cimali zbog posla... Ali, neki drugi put, o necemu drugom. I ovo je dovoljno. Evo, vec mi se place.