Sredinom
Biti brizna mama. Ne valja. Bar ne valja biti previse brizna. Tako bar kazu.
A ako mama ne brine? Ne valja ni to. Dete treba biti samostalno i uciti se svemu, ali to ne znaci da treba da puzi po kolovozu. Ili po nekom gradilistu? Dok mama sedi, cita novine i ne haje.
Sta je dobro za nasu decu? Sta nije? Ko to odredjuje? Ne razumem.
Danas jedni tvrde da treba na jedan nacin da vaspitavamo i odgajamo dete.
Pre deset godina govorili su drugacije.
A za deset godina? Ko zna?
Ne verujete mi. Uzmite za primer samo rad u skolama. Danas je jedna knjiga u skolskoj lektiri odlicna. Sutra je ta ista knjiga skoro pa zabranjena.
Kao da vec nemamo dovoljno oprecnih informacija... Da li vakcinisati dete ili ne? Da li mu prvo davati da jede slanu hranu ili slatku? Da li da ide u vrtic dok je jos mali ili da ga neko cuva? Da li da gleda crtace ili ga drzati dalje od toga sto duze mozemo?
Nesporno je to da svaka majka voli svoje dete najvise ( ili da se odmah ogradim, skoro svaka majka, citala sam raznorazne price ovih dana o majkama koje su zlostavljale svoju decu). I da zeli da radi sve najbolje kako bi njeno dete odraslo u dobrog, mudrog, veselog coveka. Hrabrog. Srecnog. Koji ce znati sve da ceni i postuje. Koji ce imati svoje misljenje.
Ali kako to jadna majka sve da izvede? Dobro, dobro, nije majka sama, ima pomoc. Da li oca, da li baka i deka, neciju pomoc ima... Ali, slozicete se, dragi moji, veliki deo ovog tereta je na majci...
Da li kada dete padne treba da trcim da ga podignem? Ili da ga pustim da se sam dize? Da li da mu dopustam sta god trazi, makar to bilo i veranje po namestaju, i makar to bilo opasno ponekad za njega?
Da li da ga uzimam u ruke, svaki put kada zaplace, jer hoce da se nosa? Ili da ga vucem pored sebe, jer mu se ne hoda, a necu da ga nosim vise, vec je veliki decak? Pa neka place malo!
Sve je stvar izbora, znam. Ali, bas od tih nekih nasih izbora, i suocavanja sa ovakvim situacijama, delanja u istim, zavisi kakvo ce nase dete biti...
Da li cemo stvoriti malog Dobricu? Ili malog Frankenstajna? Jedan pogresan korak, i odmah ce reci ljudi, evo vidi, razmazila je dete, upropastila ga je... Ili, takvo je dete, nisu o njemu lepo brinuli?
Danas su svi strucnjaci za decu. I oni sto ih imaju i oni sto ih nemaju. Svako ima neko svoje misljenje, neki svoj savet. Jezim se od prica - Moje dete je radilo to i to i to i to, zasto to tvoje ne radi... Ja sam moje dete ovako vaspitavala, i ti probaj tvoje... Vidi decu u Kini, vidi decu u Africi... Koliko puta ste culi nekoga da ovako prica? Koliko puta ste vi nekome davali slicne savete?
Svako dete je prica za sebe. Eto to ja tvrdim. Bilo ono u Africi, na Marsu ili negde drugde na nekoj zvezdi. Svako dete je karakter za sebe. Nekom detetu prija da ga mazite, grlite, nekom detetu ne. Ima dece beze ko muve bez glave od nepoznatih ljudi, ima dece koje se nepoznatim ljudima smese i masu.
Samo dete, pa onda roditelji, okruzenje, nacin zivota... Ako mislite da to nije tako, uzmite za primer dva brata, ili dve sestre. Odgajali su ih isti roditelji. Verovatno na isti nacin. U istom okruzenju, gradu... Ali nisu isti. Nekada su cak skroz razliciti. Interesuju ih razlicite stvari. Imaju razlicite zelje, misli...
Tesko je ici sredinom. Balansirati izmedju nekih vasih ciljeva, pravila i zelja vaseg malisana. Tesko je postaviti granice. Ovo se moze, a ovo se ne moze. Tesko jer se onda tih granica stalno moramo drzati i ne prelaziti ih, ne krsiti ih, da dete ne bi zbunjivali...
Lako je popustiti. Ili biti previse zadrt. Sve moze. Ili nista ne moze.
Treba znati naci sredinu. Naci pravi put. Vaspitavati svoje dete po sopstvenom osecaju. Uz dogovor sa bliznjima. Uz trud, muku i puno ljubavi. Bez puno vike. Bez udaranja.
To sve mozda i jeste tezak i odgovoran posao. Ali, stvorili smo jedan zivot, hajde sada da ga oplemenimo i obogatimo, da ga ucimo i radujemo se zajedno. A i ako negde uz put pogresimo, hajde da odmah gresku otklonimo, da ucimo iz nje i ne ponavljamo je ubuduce.
A ako mama ne brine? Ne valja ni to. Dete treba biti samostalno i uciti se svemu, ali to ne znaci da treba da puzi po kolovozu. Ili po nekom gradilistu? Dok mama sedi, cita novine i ne haje.
Sta je dobro za nasu decu? Sta nije? Ko to odredjuje? Ne razumem.
Danas jedni tvrde da treba na jedan nacin da vaspitavamo i odgajamo dete.
Pre deset godina govorili su drugacije.
A za deset godina? Ko zna?
Ne verujete mi. Uzmite za primer samo rad u skolama. Danas je jedna knjiga u skolskoj lektiri odlicna. Sutra je ta ista knjiga skoro pa zabranjena.
Kao da vec nemamo dovoljno oprecnih informacija... Da li vakcinisati dete ili ne? Da li mu prvo davati da jede slanu hranu ili slatku? Da li da ide u vrtic dok je jos mali ili da ga neko cuva? Da li da gleda crtace ili ga drzati dalje od toga sto duze mozemo?
Nesporno je to da svaka majka voli svoje dete najvise ( ili da se odmah ogradim, skoro svaka majka, citala sam raznorazne price ovih dana o majkama koje su zlostavljale svoju decu). I da zeli da radi sve najbolje kako bi njeno dete odraslo u dobrog, mudrog, veselog coveka. Hrabrog. Srecnog. Koji ce znati sve da ceni i postuje. Koji ce imati svoje misljenje.
Ali kako to jadna majka sve da izvede? Dobro, dobro, nije majka sama, ima pomoc. Da li oca, da li baka i deka, neciju pomoc ima... Ali, slozicete se, dragi moji, veliki deo ovog tereta je na majci...
Da li kada dete padne treba da trcim da ga podignem? Ili da ga pustim da se sam dize? Da li da mu dopustam sta god trazi, makar to bilo i veranje po namestaju, i makar to bilo opasno ponekad za njega?
Da li da ga uzimam u ruke, svaki put kada zaplace, jer hoce da se nosa? Ili da ga vucem pored sebe, jer mu se ne hoda, a necu da ga nosim vise, vec je veliki decak? Pa neka place malo!
Sve je stvar izbora, znam. Ali, bas od tih nekih nasih izbora, i suocavanja sa ovakvim situacijama, delanja u istim, zavisi kakvo ce nase dete biti...
Da li cemo stvoriti malog Dobricu? Ili malog Frankenstajna? Jedan pogresan korak, i odmah ce reci ljudi, evo vidi, razmazila je dete, upropastila ga je... Ili, takvo je dete, nisu o njemu lepo brinuli?
Danas su svi strucnjaci za decu. I oni sto ih imaju i oni sto ih nemaju. Svako ima neko svoje misljenje, neki svoj savet. Jezim se od prica - Moje dete je radilo to i to i to i to, zasto to tvoje ne radi... Ja sam moje dete ovako vaspitavala, i ti probaj tvoje... Vidi decu u Kini, vidi decu u Africi... Koliko puta ste culi nekoga da ovako prica? Koliko puta ste vi nekome davali slicne savete?
Svako dete je prica za sebe. Eto to ja tvrdim. Bilo ono u Africi, na Marsu ili negde drugde na nekoj zvezdi. Svako dete je karakter za sebe. Nekom detetu prija da ga mazite, grlite, nekom detetu ne. Ima dece beze ko muve bez glave od nepoznatih ljudi, ima dece koje se nepoznatim ljudima smese i masu.
Samo dete, pa onda roditelji, okruzenje, nacin zivota... Ako mislite da to nije tako, uzmite za primer dva brata, ili dve sestre. Odgajali su ih isti roditelji. Verovatno na isti nacin. U istom okruzenju, gradu... Ali nisu isti. Nekada su cak skroz razliciti. Interesuju ih razlicite stvari. Imaju razlicite zelje, misli...
Tesko je ici sredinom. Balansirati izmedju nekih vasih ciljeva, pravila i zelja vaseg malisana. Tesko je postaviti granice. Ovo se moze, a ovo se ne moze. Tesko jer se onda tih granica stalno moramo drzati i ne prelaziti ih, ne krsiti ih, da dete ne bi zbunjivali...
Lako je popustiti. Ili biti previse zadrt. Sve moze. Ili nista ne moze.
Treba znati naci sredinu. Naci pravi put. Vaspitavati svoje dete po sopstvenom osecaju. Uz dogovor sa bliznjima. Uz trud, muku i puno ljubavi. Bez puno vike. Bez udaranja.
To sve mozda i jeste tezak i odgovoran posao. Ali, stvorili smo jedan zivot, hajde sada da ga oplemenimo i obogatimo, da ga ucimo i radujemo se zajedno. A i ako negde uz put pogresimo, hajde da odmah gresku otklonimo, da ucimo iz nje i ne ponavljamo je ubuduce.